В. Мартин и Солер: Празнични дар богова

Упркос популарности на Пиринејском полуострву, Мартин и Солер је одлучио да каријеру настави у Италији, те се упутио у један од највећих оперских центара - Напуљ, где је пронашао ангажман у Театру Сан Карло. У овој оперској кући Висенте Мартин и Солер је представио четири балета, као и неколицину опера серија које је реализовао у сарадњи са либретистима Апостолом Зеном и Луиђијем Серијом.

Године 1785, Солер се преселио у Беч, где је почео да сарађује са чувеним Лоренцом да Понтеом, у исто време када је овај либретиста радио на текстовима за опере Моцарта и Салијерија. Ове године су означиле врхунац у каријери Мартина и Солера, који се подударио са највећом популарношћу италијанске опере у Хабзбуршкој престоници, за време владавине Јозефа II. Ипак, после само три године, током којих је у Бечу представио три буфо опере, Солер напушта овај град и одлази у Санкт Петербург, где добија место дворског капелмајстора. Иако је са једне стране ова престижна позиција Солеру донела и неоспорну финансијску сигурност, чини се да није позитивно утицала на његову креативност. Куриозитет је да је тада Солер почео да компонује опере на руском језику, а да је један либрето написала сама Катарина Велика, створвиши сатиру о њеном тадашњем непријатељу, шведском краљу Густаву III.

На руском двору је остао до краја живота, изузимајући краћи боравак у Лондону 1794. године, како би наставио сарадњу са Да Понтеом, тада либретистом Краљевог позоришта. Своје последње дело, Висенте Мартин и Солер је написао за Павла И, наследника Катарине Велике, након чега се повукао са места капелмајстора, и наставио углавном да подучава музику и бави се административним пословима.

Музички стил Мартина и Солера је изразито мелодичан, красе га периодичне ритмичке структуре и доминантно лирски језик. Посебно успешно, овај композитор је успевао да свој лиризам прилагоди потребама како опере буфо тако и опере серије, остајући, при том, веран конвенцијама оба жанра, али их овим поступком и неповратно приближавајући, у складу са развојем мелодраме на крају XVIII века.

Уредница: Ивана Неимаревић