Лондонско Филхармонијско друштво

Један од врхунаца у раду лондонског Филхармонијског друштва свакако је било извођење Девете симфоније у де-молу Лудвига ван Бетовена 1825. године. Бетовен је био један од најизвођенијих композитора на концертима друштва од самог почетка. Поред велике популарности његових симфонијских дела, публика је чула и његове увертире, одломке из вокално-инструменталних композиција, као и камерна дела, попут Септета. Препознајући у Бетовеновом симфонизму оличење естетских вредности које су хтели да подрже у музичкој уметности, управа лондонског друштва одлучила је већ 1817. године да од композитора поручи две нове симфоније, као и да га позове у Лондон како би руководио њиховим премијерама. Иако је Бетовен у начелу прихватио понуду, реализацију је одложио под изговором лошег здравља. Тек 1822. године одлучио је да компонује барем једну симфонију од обећане две, а у новембру исте године друштво је унпред исплатило хонорар од 50 фунти. Исте године Бетовен је осмислио симфонију у де-молу, која би укључила наступ хора и солиста са стиховима чувене Оде радости Фридриха Шилера, а подразумевала би и употребу такозване 'турске музике', односно групе инструмената, у финалу. Највећи део рада на симфонији одвијао се током наредне године.

Премијера симфоније одиграла се 7. маја 1824. године у Кертнертор театру у Бечу, а дело је убрзо штампано са посветом пруском краљу Фридриху Вилхелму III, што је било директно у супротности са договором са лондонским Филхармонијским друштвом. Бетовен је у Лондон ипак послао рукопис симфоније на чијој насловној страници је стајало да је компонована за Филхармонијско друштво, те је британска премијера уследила скоро годину дана након бечке - 21. марта 1825, под диригентском палицом сер Џорџа Смарта. На првом делу концерта публика је могла да чује Хајднову симфонију, Хендлове и Моцартове вокалне нумере, Рејхин дувачки квинтет, као и Керубинијеву увертиру, док је Бетовенова симфонија заузела читав други део концерта. Као и у Бечу, у Лондону је било уобичајено комбиновање вокално-инструменталних нумера са симфонијама на концертима Филхармонијског друштва, те се Бетовенов поступак трансформације симфонијског финала у елаборирани ораторијумски став заправо уклапао у формат оваквог концерта. Ипак, низ савременика био је критичан према ауторовом искораку из строго омеђеног инструменталног симфонијског жанра.

Аутор Срђан Атанасовски