Ђоакино Росини: Вилијам Тел (3)

Премијера опере Вилијам Тел 1829. године, је била успешна, а на њој су певале велике звезде Росинијевог дова, Анри-Бернар Дабади у насловној улози, тенор Адолф Нури, Лор Синти-Даморо, Алекс Прево и други. Росини је приредио и скраћену верзију од три чина, која је први пут сценски постављена 1831. године, а у фебруару 1868. у париској Опери прослављено је 500. извођење ове опере у присуству композитора. У Паризу Вилијам Тел је био интегрални део репертоара све до 1932. године. И у другим земљама, широм Европе, али и у Америци, опера је била популарна, а у Италији је најчешће извођења у италијанском преводу који Росини није одобрио.

У завршном, четвртом чину Арнолд се враћа у очеву кућу где планира освету због његовог убиства. Такође, схвата, да сада када је Тел ухапшен, он мора да стане на чело побуне. Берлиоз је сматрао да је Арнолдова арија из овог чина Azil erediter - Азил који ми је остављен у аманет, најлепша страница читаве партитуре, у својој емотивној снази. Арнолду се придружују мушкарци из свих кантона, а он им открива оружје које су сакрили Тел и стари Мелктал, и они крећу у бој. Поред луцернског језера, Матилда и Џеми се сусрећу са Хедвигом, Телевом супругом која очајнички трага за својим мужем. Матилда је спремна да понуди себе као таоца, како би се Тел ослободио. Џеми даје сигнал за почетак побуне. За то време аустријски војници превозе Тела преко језера, али наступа олуја. Тел се ослобађа и не часећи часа стрелом убија Геслера, док у исто време устаници ослобађају Алтдорф. Када олуја прође, планински пејзаж се пољавује пред свима у својој пуној лепоти. Ганут лепотом испред себе, Арнолд се сећа свог оца речима - О оче зашто ниси самном у овом тренутку да чујеш радост Хелвеције? На самом крају се чује Росинијева химна природи и слободи, на основу пастирске теме у енглеском рогу коју смо чули у увертири, и чију лепоту и сублимност није успео да превазиђе ни Вагнер у својим делима.

Уредница Ксенија Стевановић