Милош Савић: Јединство Дилтајеве филозофије

Развијајући тезу о суштинском јединству епистемолошких, психолошких и херменеутичких аспеката у филозофији Вилхелма Дилтаја, Милош Савић посебну пажњу посвећује средишњој улози херменеутике унутар целокупног Дилтајевог дела. Аутор прво показује суштинску одређеност епистемолошког пројекта Дилтајеве филозофије метафизичком традицијом новог века, а потом Дилтајеву психологију експлицира као филозофију живота, фокусирајући се на значај феномена темпоралности живота и показујући херменеутичку димензију овог феномена.

Имајући у виду основне црте Дилтајеве херменеутике као теорије интерпретације, чији је циљ објективно сазнање израза живота, Милош Савић уочава неукидиву противречност између Дилтајевог епистемолошког пројекта и темељних идеја његове Lebensphilosophie. Ова противречност се посебно односи на схватање херменеутике као методологије духовних наука, а не као филозофије. Наиме, уколико је сваки дух битно темпоралан, тј. повестан, онда то подједнако мора да важи и за саму историјску свест. А ако историјска свест треба да представља неку врсту од предрасуда очишћеног ума, који само има да разуме израз одређеног доживљаја, онда је то противречно са тезом о конкретном духу на којој сам Дилтај инсистира. Критички следећи Дилтаја, Гадамер ће касније херменеутику уздићи на ниво (практичне) филозофије, потцртавајући њене етичке димензије и одређујући и само тумачење као моменат повесног догађања. Сходно томе, повест се не може поставити једноставно као текст који стоји пред тумачем који само треба да разуме његов објективни смисао. На том обзорју се и однос истине и методе поставља као деликатније питање него што је то мислила модерна епоха, пише Милош Савић.

Уредници циклуса Тања Мијовић и Иван Миленковић.