Грамофонија

Историја овог издања чини важан сегмент „индустријске револуције у класичној музици", како наводи магазин „Грамофон". Све је почело 1946. године у Бечу, где је продуцент Валтер Леге трагао за маестром који ће са новим Филхармонија оркестром реализовати снимке из, данас чувене, серије продукцијске куће EMI посвећене уметничкој музици. Карајан је у то време био у пуном стваралачком замаху, али је имао великих проблема са совјетским окупационим властима због чланства у Национал-социјалистичкој партији. Међутим, након годину дана, Леге успева да савлада отпор власти и организује извођење и снимање у дворани бечког друштва љубитеља музике. То је уједно био и Карајанов повратак на светску музичку сцену, те иствремено и почетак занимљиве историје Филхармонија оркестра. Том приликом су, осим последњих Бетовенових симфонија, забележени снимци Немачког реквијема и Друге симфоније Јоханеса Брамса, те Метаморфоза Рихарда Штрауса. Плоче са овим делима постале су, током педесетих година, најпопуларнија издања класичне музике која су значајно утицала на технолошки и комерцијални развој грамофонске продукције.

Имајући у виду околности под којима су настајали ови снимци, као и њихов непосредни пријем код публике, не изненађује што су каснији уредници Колумбије, у време појаве плоча на 33 обртаја, објавили управо снимке Карајана са оркестром Филхармонија. Иако без стереофонске просторности, дубинско простирање звука двораном, као и њена реверберација „ухваћени" су на траци заједно са тембралним нијансама чија резолуција је изузетно висока за продукцију из четрдесетих година. Такође, комплет од две лонг-плеј плоче је за то време био изузетак који најављује каснију праксу груписања значајних снимака, што је омогућило лакше компаративно сагледавање њихових квалитета као и промену у перцепцији и естетском доживљају тако објављеног звучног садржаја.

Аутор Милан Милојковић