Џефри Александер: Холокауст – од ратног злочина до трауматске драме

Почетно ауторово питање о трауми холокауста гласи: „Како је један одређен историјски догађај, временски и просторно јасно лоциран, обележен етничком и расном мржњом, насиљем и ратом, преображен у општи симбол људске патње и моралног зла, у универзални симбол који је самим својим постојањем створио могућности, без преседана у историји, за етничку, расну и религијску правду, за заједничко признавање и решавање сукоба широм света на цивилизованији начин?"  

Џефри Александер показује како је дошло до овог преображаја, истражује „друштвено стварање једне културолошке чињенице и њен утицај на друштвени и морални живот" - јер холокауст у почетку није био „холокауст".

У априлу 1945. године, у бујици текстова у новинама, часописима, радијским извештајима „у којима се говорило о открићу нацистичког концентрационог логора од стране америчких пешадинаца, физички остаци онога шта се догодило били су окарактерисани као 'зверство'. Очигледан ужас и, заправо, необичност тог призора, тадашњим очевицима је деловао као нешто што је на самој граници категорије понашања познате као 'нехуманост човека према другом човеку'. Па ипак, чак и као зверства, ова открића су сврстана - метонимијски и семантички - уз читав низ других суровости које су сматране природном последицом злодела овог другог, изразито неприродног и најнехуманијег светског рата."

Тек касније и поступно „зверства" почињена над Јеврејима издвојена су од свих других злочина, доживљена и као „свето зло", а ова издвојеност „захтева преименовање трауме, јер појам 'масовног убиства', па чак и појам 'геноцида' сада делује неприхватљиво, делује као нормализовање трауме, смештање превише близу баналном и свакодневном".

На другом месту, Александер истиче: „Већина људи на Западу данас би се спремно сложила с тврдњом да је холокауст био трагичан, разоран догађај у људској историји. Одиста је био, и јесте. Међутим, једна импликација моје досадашње расправе јесте да ова перцепција његовог моралног статуса није природан одраз самог догађаја. Масовна убиства Јевреја прво су морала да буду драматизована - као трагедија." Таквом виђењу оштро су се противили „неки од најелоквентнијих и најутицајнијих тумача холокауста", па и са становишта морала: „Очигледно је да ја овде заузимам другачије становиште. До сада сам реконструисао унутрашње формирање културне структуре која је омогућила наступање нове, трагичке драматизације. Сада бих желео да размотрим конкретне друштвене процесе, и симболички и друштвено структуриране, који су овај нови образац учинили уверљивим и, на крају, надмоћним."

Уредник: Ђура Војновић