Лондонско Филхармонијско друштво

Оснивање Филхармонијског друштва одиграло се за време регентства будућег краља Џорџа IV, те се може посматрати као део ширег пројекта културног и урбаног преосмишљавања британске престонице који су намеравали да спроведу принц регент и архитекта Џон Неш. Поред оснивања оркестра, друштво је предвиђало и успостављање академије, музичке библиотеке, штампарије, књижаре музикалија, као и продавнице инструмената, а читава мрежа ових садржаја требало је да буде смештена у Њустриту, односно Риџенстриту, новој питорескној уилици коју је Неш пројектовао као епицентар културног живота Лондона. У пракси је Нешов пројекат подлегао комерцијализацији, а амбиције Филхармонијског друштва сведене су превасходно на организовање концерата. Ипак, Друштво је успело да буде активно у обликовању свог репертоара поручујући дела од водећих аутора свог времена. Једина симфонија у опусу Луиђија Керубинија, композитора кога су савременици ванредно ценили у домену оркестрације, заслуга је управо лондонског Друштва, које је 1814. године поручило од овог композитора симфонију, увертиру и концертну вокалну нумеру. Керубини је боравио у Лондону у пролеће 1815, када је дириговао извођењем низа својих композиција, укључујући и премијеру Симфоније, 1. маја. Керубинијева Симфонија у Д-дуру сведочанство је интернационализације бечког симфонијског стила, али и потенцијала специфичних колористичких оркестраских решења потеклих из традиције француске опере.

Премда је у позном XIX веку дошло до јасне диференцијације између симфонијског и камерног концерта, почетком столећа било је уобичајено да се на концертима Филхармонијског друштва изводе како оркестарска, тако и камерна дела. Сами концерти били су значајно дужи и састојали су се из два дела. Први део био је типично уоквирен увертиром и симфонијом, између којих су смештана камерна дела и одломци из опера. Тежиште је било на симфонији која би отворила други део концерта, а након тога би било уобичајено извођење вокалних и концертантних нумера. У првој деценији рада друштва, међу композиторима камерне музике могли су се наћи бројни савремени аутори чија дела су убрзо нестала са репертоара, попут Андреаса и Бернарда Ромберга, немачких музичара који су градили каријеру широм Европе. Поред нумера из опера buffa и опера comique, најчешће извођених у првом делу концерта, одломци из озбиљних опера заузимали су редовно место на концертима лондоског Филхармонијског друштва и по правилу су извођена у другом делу концерта, смењујући се са одломцима из ораторијума. Међу композитоима озбиљних опера предњачили су савременици, попут Никола Антонија Цингарелија, Петера Винтера, Симона Мајера, Фердинанда Паера, Винченца Пучите, Ђоакинија Росинија и Ђованија Пачинија. Публика је имала прилику да чује и нумере Јохана Адолфа Хасеа и Николе Јомелија, док су посебно биле популарни ансамбли и арије из француских опера Кристофа Вилибадла Глука, као и Моцартове позне опере серије.

Aутор емисије Срђан Атанасовски