Зоран Пауновић: Тмина и светлост "Срца таме"

Кратки роман Срце таме данас се сматра најзначајнијим књижевним остварењем Џозефа Конрада (1857 - 1924), енглеског писца пољског порекла и професионалног поморца. Према викторијанском обичају роман је првобитно објављен у наставцима, у чувеном Блеквудс магазину, 1899. године, без нарочитог одјека. Конрадови савременици, као и потоњи критичари у првој половини XX века, реаговали су на Срце таме са приличном збуњеношћу, па је оно доживело судбину многих пионирских дела чији значај и вредност бивају препознати тек када мине епоха у којој су настали.

Са прегледом најрелевантнијих досадашњих интерпретативних приступа, Зоран Пауновић у студији Тмина и светлост „Срца таме" анализира Конрадову приповест као магловиту и езотеричну, метафизичку причу о поморском путовању у белгијски Конго, али и у „срце таме читавог људског рода", ка дубоко скривеним, мрачним тајнама човековог бића. Уз сву конкретност и повезаност овог уметничког остварења са властитим временом, са идеологијом колонијализма, Срце таме је једна од парадигматичних модерних фикционализација односа између „цивилизованих" Европљана и афричких „варвара", која релативизује јасне вредносне ставове дилемом „да ли бакља цивилизације у примитивни свет доноси светлост просветљења или пожар који ће уништити и последње остатке праисконски чисте људскости"? На другој страни, овај кратки роман који енглеску књижевност преводи из XIX у XX век, најавом модернистичке афирмације субјективне свести у делима Џојса, Лоренса или Вирџиније Вулф, чита се данас и као архетипска прича о силаску у пакао - у овом случају, у пакао људске душе, чије је оличење Конрадов јунак Керц.

Текст чита Ковиљка Панић.

Циклус је приредила Јасмина Арсеновић.