Годишњице – Лондонско Филхармонијско друштво

Након Саломонових концерата крајем XVIII века, на којем је лондонска публика имала прилику да се, између осталог, упозна са последњим Хајдновим симфонијама, у Лондону није постојала јавна установа која би се бавила приређивањем оркестарских или камерних концерата.

Крајем јануара 1813. године 30 лондонских музичара, међу којима су били и Муцио Клементи, Јохан Баптист Крамер, Јохан Саломон и Ђовани Батиста Виоти, са још 25 сарадника, основали су Филхармонијско друштво. Циљ друштва није било само успоставити сталне серије претплатних концерата, већ и успоставити културу "озбиљне музике", као супротност концертима виртуоза, оперској екстраваганцији и популарној музици. У прогласу поводом оснивања друштва говори се о томе да су најбоља инструментална дела у којима се огледа „гениј највећих мајстора" запостављена, те да се друштво обавезује да ће на концертима изводити симфоније у целини, концертантна дела за најмање три инструмента - али не и солистичке концерте! - као и камерну музику, попут секстета, квинтета и трија, те вокалну музику искључиво са „пуном оркестарском пратњом". У првим деценијама рада Филхармонијског друштва Хајднове Лондонске симфоније биле су један од темеља репертоара, а њихова извођења су у целини одражавала намере оснивача.

Иако приликом свог утемељења, ова институција није била окренута солистичкој музици, од овакве праксе се убрзо одустало, а на концертима друштва појавили су се и водећи представници пијаниста нове генерације, попут Игнаца Мошелеса и Хенрија Филда, који су у својим активностима помирили културу „озбиљне музике" са праксом путујућих виртуоза. Филд је први пут наступио 1822. године, свирајући Концерт за клавир у ха-молу, опус 89, бечког композитора Јохана Непомука Хумла, који је том приликом имао своју енглеску премијеру. Иако технички захтеван, овај концерт је својим сложеним изразом писаним у духу бечког симфонизма, одударао од стандардног програма путујућих пијаниста-композитора, који је имао за циљ искључиво демонстрацију бриљантне технике. Када га је Франц Лист извео 1827. године, хроничари су забележили да је постало уобичајено и очекивано да пијанисти дебитују на концертима Лондонског друштва интерпретирајући ово дело.

Упркос наклоности публике према вокалном виртуозитету, лондонско Филхармонијско друштво је на својим концертима покушало да понуди другачију вокалну музику, превасходно одломке из духовних дела и ораторијума, али потом и одабране одломке из опера, који су такође одражавали ново поимање музичке уметности као озбиљне и контемплативне. Међу извођеним ораторијумима посебно место заузима Бетовенов Христ на Маслиновој гори. Иако није био изведен у целости, поједине нумере су представљане публици 1815, 1821. и 1826. године, а предност је била дата ансамблима и наступима хорова.

Аутор емисије Срђан Атанасовски