Сто година социологије у Србији - Силвано Болчић

Аутор сматра да друштвена афирмација социологије заправо почиње након оснивања Групе за социологију на Филозофском факултету у Београду. Од 1960. до1980. било је дужих и краћих раздобља приметне популарности социологије као науке и као професије, што је било у складу са трендом развоја социологије у свету. „У том периоду", истиче Болчић, „многи 'друштвено-политички радници' озачавали су своја 'казивања о друштву' социолошком анализом, а често су себе представљали социолозима. У многим од тих 'казивања о друштву' било је доста идеолошки обојених ставова и тврдњи о друштвеној реалности која нису била поткрепљена примереним, теоријски и методолошки изведеним социолошким знањима. Нажалост, и због такве повремене злоупотребе популарности и растућег друштвеног уважавања социологије већ крајем 1970-тих дошло је време у коме је социологија као наука и професија почела да бива маргинализована у јавном дискурсу, али и у укупном обликовању друштвене свести људи у тадашњој Југославији". Краткотрајно поновно друштвено уважавање социологије, као релевантне науке за разумевање кризних процеса у тадашњој Југославији почетком 1980-их, убрзано је и нестајало током тих година. Тај тренд маргинализације социологије у тадашњој Југославији, и Србији такође, продубљен је током разорних 1990-их година. Упркос многим привидима, чини се да се у Србији он наставио и након 2000-те, иако су поједини социолози имали значајну улогу у „делегитимизацији" режима С. Милошевића, а потреба за социолошким виђењима свеукупне реконституције друштва Србије била је очигледна. На који начин се може објаснити та уочљива маргинализацију социологије у формирању друштвене свести, и посебно, у обликовању „пост-октобарске" друштвене политике, по мишљењу аутора,  требало би целовитије расправљати. Болчић се, међутим, опредељује да у свом тексту представи неке од  не тако честих видове ангажоване социологије у претходних пет деценија у Србији.

Уредница: Оливера Нушић