Жак Офенбах: Хофманове приче (4. и 5. чин)

Главне улоге тумаче: Татјана Павловскаја као Ђулијета, Лоран Наури као Дапертуто и Линдорф, Сузана Кордон као Стела, Мајкл Спајерс као Хофман и Мишел Лозије као Никлаус и Муза. Хором и оркестром великог театра Лисеу диригује Стефан Денев.

Четврти чин познат је под именом Ђулијета  и дешава у Венецији. Он започиње чувеном баркаролом, док гондола вози Никлауса и куртизану Ђулијету до палате на Каналу Гранде. Тамо се дешава раскалашна забава, а песник Хомфан пева радосну здравицу присутнима. Ђулијета провоцирајући упознаје Хофмана са својим љубавником Шлемилом. И поред Никлаусових упозорења, песник прихвата изазов. Појављује се чаробњак Дапертуто који доноси нагодбу  Ђулијети: Он ће јој дати дијамантски прстен, ако буде добила од Хофмана његово друго ја у облику одраза у огледалу. Оставши сам са Ђулијетом, Хофман страсно изражава своју љубав, а када му она тражи слику-одраз како би га се сећала, он на то пристаје - схвативши при том да више не види свој лик у огледалу. Шлемил се појављује и изазива Хомфана на двобој, у коме га песник убија. Он потом узима кључ од Ђулијетиног будоара, где затиче куртизану у загрљају са својим слугом Питикиначом. Никлаус одводи Хофмана, док се Дапертуто подсмева песнику.

Пети чин, односно епилог ове фантастичне опере из 1881. године нас врача на почетак приче, у Лутерову крчму у Нирнмбергу. Пошто је испричао своје три меланхоличне приче о несрећним љубавима, Хофман тражи утеху у вину. Појављује се примадона Стела после великог успеха на позорници. Хофман у њој види све три своје изгубљене љубави и оставља је. Она одлази са Линдорфом, а док песник пада у пијанство Никлаус се претвара у његову песничку музу. Она му говори да се врати стваралачком путу. Завршни хор –  Велики смо због љубави, пева о томе како нас оплемењују љубавна искуства, али и губитак и бол.

Уредница Ксенија Стевановић