Павле Павловић: Пабови код Џојса

Као тема, ирски пабови побуђују интересовање љубитеља националних стереотипа, а посебно су занимали Џејмса Џојса. У Уликсу, као и у причама из збирке Даблинци, Џојс је интензивно тематизовао пабове и представљао их као универзална тела која ангажују велики број културних знакова, доводећи их до парадокса и противречности и чинећи да се они изнова преиспитују. На тај начин, коментаришући те знаке који су понекад нечитљиви или слабо разумљиви припадницима других култура, он их је «преводио» на универзални језички код.

У књижевним делима уопште, а посебно у хрибридним енциклопедијама културе какав је Џојсов Уликс, мало која реч и мало који знак су „невини", измештени из простора одређене идеологије. У духу модернистичког превредновања традиционалног, Џојс је често злоупотребљавао управо ову црту књижевности, па је убацивао непостојеће, фиктивне знаке и, у извесном смислу, стварао нову културу и нови Даблин. Тако се и сам Леополд Блум, протагониста Уликса, може тумачити као неухватљиви, самоизмештајући знак који истовремено бежи из старог и познатог, и ствара један нови свет. Да бисмо разумели како Блум, као јунак-знак, функционише у односу на друге знаке оновремене културе у свету Џојсове прозе (рецимо знак «алкохол» или знак «пијанство»), Павле Павловић нас у студији Пабови код Џојса упознаје са историјом такозваног „умерењачког покрета" (temperance movement) у Ирској, а потом анализира гозбене сцене Уликса, односно догађаје у пабовима као зонама утопије, утехе или прекорачења. Трезвени поглед на свет који Блум оличава у најзначајнијем модернистичком роману европске књижевности, симболизује покушај јунаковог изласка из Даблина, његово осмишљавање једног новог, другачијег и разноврснијег живота.  

Текст чита Александар Божовић.

Циклус је приредила Јасмина Арсеновић.