Мајер и опера његовог доба

Фердинандо Паер је био један од Мајерових највећих ривала, поготову у жанру опере семисерие, која је подрзумевала комбиновање одлика комичне и озбиљне опере. Овај италијански оперски жанр формирао се под непосредним утицајем француске opére comique, која је у доба револуције преузела историјску и актуелну тематику. Једна од најуспелијих Паерових опера семисериа била је Леонора, премијерно изведена у Дрездену 1804. године. Либрето је приредио Ђовани Шмит према француском оригиналу Жан-Николе Бујиа, који је шест година раније у Паризу поставио Пјер Гаво, а који је данас познат захваљујући Бетовеновој опери Фиделио. Паерову партитуру одликује смењивање кратких арија са амбициозним соло нумерама грађеним из више одсека, употреба широког распона вокалних идиома, од комичног парланда до елабориране мелодике засићене патосом, као и слободно осмишљени драматски ансамбли и финала, у којима се тежи непосредном споју музичког тока и драмске радње.

Само годину дана по премијери Паерове опере Леонора, те седам година после инсценације оригиналне француске верзије, Мајер ће такође поставити оперу инспирисану тематиком Бујиевог либрета. Овог пута, нову верзију текста је приредио Гаетано Роси, који је увео бројне измене, како би причу прилагодио конзервативним конвенцијама које су владале у Италији. Опера је добила наслов Брачна љубав и сведена је на један чин, а радња је из Шпаније тог доба премештена у Пољску век раније. Имена ликова и њихове карактеризације су такође промењени, а отупљене су како политичка, тако и родна оштрица Бујиевог оригинала. Наиме, за разлику од Пизара, Росијев лик Мороскија не покрећу политички мотиви већ пожуда, а лик Целиске, на месту Леоноре, доведен је до сентименталне патетике, те ће Аморвена, односно Флорестана, из затвора избавити његов шурак, а не његова супруга. Брачна љубав, насловљена као 'сентиментална фарса', имала је запажену премијеру у Падови, а извођена је и широм Италије и Европе, те представља најуспешнију Мајерову оперу у мешовитом жанру. Запажена је Мајерова употреба драмских ансамбала, те умешно комбиновање озбиљних и комичних елемената.

У емисији ћете такође слушати нумере из Мајерове опере Аделазија и Алерамо и опере Трајан у Дакији Ђузепеа Николинија. Озбиљна опера Аделазија и Алерамо, премијерно је изведене у миланској Скали 1806. године, а либрето Луиђија Романелија прати љубав насловних ликова, Аделазије, ћерке цара Отона, и Алерама, маркиза од Монферата, из X века. Годину дана старији Ђузепе Николини био је један од Мајерових највећих конкурената у првим деценијама XIX века. Николини је уживао велику популарност код италијанске публике и био је присутан на водећим италијанским оперским сценама, попут венецијанског позоришта Фениче, миланске Скале, римског позоришта Арђентина, напуљског Сан Карла и торинског Краљевског позоришта. Као један од последњих представника напуљске школе, Николини се често служио идиоматским писмом, али је зато био мајстор прилагођавања вокалних деоница захтевима бел цанто извођача, како би квалитети њиховог гласовних могућности што више дошли до изражаја. У томе је вероватно лежао и разлог његовог успеха. Опера Трајан у Дакији из 1807. године убраја се у његова најзапаженија остварења.

Аутор емисије: Срђан Атанасовски