Зоран Пауновић, „Подземље” Дона ДеЛила

Уз Кормака Макартија, Пола Остера и Тони Морисон, Дон ДеЛило сврстава се у најужи круг водећих америчких прозних писаца трећег миленијума. На универзитету Фордам у Њујорку студирао је, према сопственим речима, „нешто што је названо уметност комуникације", али је његово право образовање пресудно обележио град Њујорк, његове улице и његова уметничка страна, она коју је ДеЛило упознао у Музеју модерне уметности, џез- клубовима Гринич Вилиџа и малим биоскопима на Менхетну. Како пише Зоран Пауновић, све ће то пронаћи своје одразе у ДеЛиловој прози: брутално прецизна елиптичност апстрактног експресионизма, анархична слободоумност француског филмског новог таласа, племенита демократичност џеза као праве, велике уметности која с лакоћом успоставља везу са такозваним обичним, просечним човеком. ДеЛило почиње да пише средином шездесетих година, а његова библиографија до сада обухвата седам романа (Americana, Улица Грејт Џоунс, Ратнерова звезда, Бели шум, Космополис, Вага, Човек у паду) уз магнум опус, Подземље.

Роман Подземље преузима наслов од архетипског филма о мафији који је 1927. године режирао Џозеф фон Штернберг. ДеЛиловој паралелној историји, међутим, као полазна референца потребан је непостојећи филм: због тога ће измислити Unterwelt, изгубљени филм Сергеја Ејзенштајна који, као и много шта друго измаштано у овом роману, делује стварније од онога што се, наводно, заиста догодило. У Подземљу ДеЛило на виртуозан начин успева да обухвати не само педесетак година историје Сједињених Држава у другој, по много чему узбудљивијој половини двадесетог века, већ и да се кроз причу о привидно, али само привидно сасвим обичном јунаку, Нику Шеју, смело дотакне страхова и недоумица којима је пресудно обележено и данашње време, не само у Америци.

Почетак ДеЛиловог рачунања постмодерне историје симболички је обележен великим, за Америку можда и последњим тренутком свеопште безазлене радости, подстакнуте узбудљивим завршетком историјске бејзбол утакмице између Њујорк Џајантса и Бруклин Доџерса, одигране 3. октобра 1951. године, истога дана када је Совјетски Савез неколико хиљада километара одатле извршио прву нуклеарну пробу. Тај тренутак готово се сасвим поклапа са окончањем доба невиности за Ника Шеја, који ће на дан после утакмице из нехата убити човека. Читава је историја злочин из нехата, сугерише нам Дон ДеЛило, ејзенштајновски бравурозним поступком паралелне монтаже у коме се без престанка преплиће колективно и индивидуално.

Текст чита Марица Милчановић. Емисију је приредила Јасмина Арсеновић.