Кристоф Вилибалд Глук: Алкеста

Представићемо париску верзију Алкесте из 1776. године, која се данас најчешће изводи на оперским позорницама јер се сматра успелијом и довршенијом од њене претходнице - Алкесте на италијанском језику. Либрето за ову трагичну оперу у три чина написао је Мари-Франсоа-Луј Ган-Леблан ди Роле на основу оригиналног предлошка Раинијерија да Калцабиђија. Глукова Алкеста представља - како у својој првој верзији из 1767, тако и у другој верзији из 1776. - најрадикалнији помак у Глуковој и Калцабиђијевој реформи опере серије. Карактер уметничког манифеста овом делу обезбеђује и славни предговор штампаном издању партитуре, који су Глук и Калцабиђи највероватније заједно написали. У њему је речено следеће: „Мишљења сам да ограничим Музику на њену праву функцију, а то је да служи Поезији како би била изражајнија, односно Заплету, али да не прекида или хлади радњу беспотребним, површним украсима. Нисам желео да зауставим глумца у жару дијалога како би сачекао досадни риторнело, нити да га зауставим у сред речи да би... направио помпу дугим одсеком у којем показује агилност свог гласа, или да чекам оркестар да каденцира."

Другим речима, у овом предговору се читају кључни елементи Глукове и Калцабиђијеве реформе: жеља да се укине примат певача и њиховог виртуозитета, продубљенији однос текста и музике у коме музика заузима подређену улогу, потрага за континуитетом радње напуштањем дихотомије речитатив-арија која је карактерисала метастазијевску оперу серија, као и давање активније улоге оркестру.

Радња се дешава у граду Фери у Тесалији. У првом чину, народ је несрећан јер је њихов краљ Адмет на умору од мистериозне болести. Краљица Алкеста их моли да заједно са њом оду у Аполонов храм како би принели жртву боговима и замолили за милост. Али, пророчанство које добијају заузврат је кратко и страшно: Краљ ће умрети, ако неко уместо њега не умре. Народ је уплашен и бежи. Оставши сама, Алкеста одлучује да се жртвује за свог љубљеног мужа, како би народ и даље имао ко да води. Улази Првосвештеник који јој говори да су богови одлучили да прихвате њену жртву и да је подземни свет очекује.

Други чин започиње слављем у Адметовој палати. Народ говори о томе како радост увек следи за несрећом и како су богови променили судбину њиховог краља, који се сада опоравља. Адмет пита свог пријатеља Евандера - ко је то пристао да се жрвтује  како би он оздравио, мислећи да је у питању један од његових верних поданика. Појављује се тужна и уплакана Алкеста, која испрва покушава да избегне одговор, али на крају признаје свом супругу да ће се управо она жртвовати за њега. Очајни Адмет говори да не жели да прихвати њену жртву и љути се на вољу богова.  Њихов потресни дијалог се одвија над фоном прославе краљевог оздрављења. Ипак, када краљица коначно открива своју намеру, хор се препушта очајању, више пута понављајући тонове умањеног септакорда.

На почетку трећег чина, тужни хор оплакује Алкестину судбину. Потом се појављује нови лик - Херкул, који обећава окупљеном народу да ће он спасити несрећну краљицу од подземног света. Трећа сцена трећег чина се дешава на улазу у Подземље где богови очекују Алкесту. Појављује се и Адмет, који моли своју супругу да умре заједно са њом. Алкеста му одговара једном од најпотреснијих арија у опери, чије су речи Живи како би чувао успомену на супругу која ти беше драга. Она одбија да га поведе са собом, а страшни богови подземља долазе да је одведу у Хад. Тада се појављује Херкул који креће у битку са боговима смрти. Он успева да их победи и да поврати Алкесту коју одводи Адмету. На земљу силази  Аполон који својим благословом поново успоставља ред између богова и смртника. Опера се, тако, завршава слављем у славу божанске мудрости.

Уредница Ксенија Стевановић