Хришћанска мистика – Облак неспознавања

У свом предговору, Манчићева нас обавештава да је Облак неспознавања „расправа о мистици, написана на енглеском језику у време када је цветао енглески мистицизам, како је сачуван у списима Ричарда Рола (умро 1349), Волтера Хилтона (умро 1396), Јулијане из Норича (1343–1413) и Марџери Кемп (око 1373 – око 1434). Ово дело - како аутор воли да га назива, поистовећујући текст и делање – могло би се назвати и духовни водич, текст намењен томе да помогне особи која га чита да на прави начин трага за Богом. 'Tо је први израз, на нашем језику, велике мистичарске традиције хришћанских новоплатоноваца који су сакупљали, прерађивали и 'осолили Христовом сољу' све оно најбоље из духовне мудрости старог света', писала је Евелин Андерхил пре стотину година у предговору свом преводу Облака неспознавања на савремени енглески језик. А та 'мудрост старог света осољена Христовом сољу' заправо је она која се од почетка шестог века ширила хришћанским светом у списима који су убрзо постали познати као Корпус Дионисија Ареопашког."

Облак неспознавања је «ремек-дело једноставности које преноси комплексну мистичарску епистемологију у веома читку прозу, и као такво утеловљује парадокс. У њему се нуди метод којим ваљано расположен читалац може да се вежба и напредује у све строжим облицима контемплације - 'скидајући' са свог ума све слике и појмове кроз сусрет са неким „ништа и нигде" које га води у неспознавање Бога. А ипак, што се излагање ове вежбе даље одвија, тон блискости којим аутор пише хуманизује строгост метода и убедљиво привлачи читаоца ка ономе што Евелин Андерхил зове 'љубавно распознавање Стварности'.»

Како Манчићева још истиче: «Аутор Облака неспознавања писао је брижљиво негованим енглеским језиком, што је истраживача Дејвида Ноулза  навело да каже: 'Ако су Чосер и Ленгленд први велики песници нашег језика, Ричард Рол, аутор Облака и Волтер Хилтон први су примери велике енглеске прозе.'»

Најављујући на овај начин Облак, преносимо одломак из шестог поглавља:

Али сад ме питаш и кажеш: „Како да мислим о Њему, и шта је Он?", а на то само могу да ти одговорим: „Немам појма."

Ти си ме својим питањем увео у ону исту таму и онај исти облак неспознавања у којем сам хтео ти да се нађеш. Јер о свим створењима и њиховим делима, свакако, и о делима самог Бога, човеку је могућно да има пуно знање, уз помоћ благодати, и о њима може врло лепо размишљати, али о самом Богу ниједан човек не може мислити. Зато ћу се оставити свих ствари о којима могу мислити, и за своју љубав изабрати ону ствар о којој не могу мислити. Јер Он може бити вољен, али не и мишљен. Љубављу се може до Њега доћи и за Њега ухватити, али мишљу никако. И зато, премда је понекад добро посебно мислити на доброту и величину Бога, и премда је то светлост и део созерцања, ипак у овом делању такво размишљање биће бачено и прекривено облаком заборава. А ти стани на њега одважно али Магловито, у богоугодном и радосном полету љубави, и труди се да пробијаш таму изнад себе. И ударај у тај дебели облак неспознавања оштром стрелом чежњиве љубави; и не мрдај се с места, ма шта се десило.

Уредник: Ђура Војновић