Зоран Пауновић: Милош Црњански и енглеска књижевност

Иако је на први поглед дубоко субјективан и лишен критеријума изузев оних који су засновани на личној наклоности, приступ Милоша Црњанског енглеској књижевности темељи се понајпре на изузетно широком познавању њене историје, њених најважнијих праваца развоја и истакнутих протагониста, пише Зоран Пауновић у своме тексту. Свој први и једини прави текст о Вилијаму Шекспиру, Црњански објављује 1930. године и посвећује га Сонетима, да би у њима, попут Јана Кота неколико деценија касније, пронашао драму. Међу првима код нас, аутор Сеоба пише огледе о Оскару Вајлду и Вилијаму Блејку, представљајући се као тумач који иде испред свог времена: с једне стране он антиципира потоњу рецепцију ових писаца, с друге исписује обимом невелике, али свеобухватне анализе које попримају облик малих културолошких студија. Поред коментара о делима Кристофера Марлоуа, Џефрија Чосера, Џона Дана и Шелија, Црњански је писао и о енглеским песницима који су му били савременици: о Филипу Ларкину, Теду Хјузу и Џону Фулеру. У тим текстовима он размишља о промени појма песника и поезије у XX веку.

Мада је Милош Црњански на многим местима несумњиво произвољан и субјективан, Зоран Пауновић закључује да је његов пресек енглеске поезије, ипак, и прецизан и поуздан: „Црту генијалности немогуће је сакрити, чак и када се бавите књижевном критиком. Наравно, то не значи да морате - да бисте разумели природу и суштину поезије - да будете велики песник. Не морате, али не смета ако јесте."

Текст је читала Марица Милчановић.

Циклус је приредила Јасмина Арсеновић.