Велики интерпретатори - Золтан Кочиш

Међу савременим мађарским пијанистима, Золтан Кочиш стекао је до данас најзапаженију међународну репутацију. Рођен 1952. године у Будимпешти, студије клавира завршио је на музичкој академији Франц Лист у класи чувеног мађарског педагога Пала Кадоша. За разлику од већине припадника своје генерације који су каријеру започели на великим међународним такмичењима, Золтан Кочиш је афирмацију стекао превасходно живом концертном делатношћу коју започиње почетком седамдесетих година прошлог века. Вртоглав уметнички успон, праћен неподељеним симпатијама како публике, тако и критике, доводе га у то време до Берлинске филхармоније, а потом и до осталих великих оркестара и позорница широм света. Његови наступи у то време доживљавају се као музички догађаји сезоне у Европи и Америци. Свестрано оријентисан, Кочиш је током каријере проширивао своју пијанистичку активност, делујући и као камерни музичар, диригент, композитор и педагог. Међу запаженим ангажманима у којима се Кочиш појављивао у улози камерног музичара, посебно је остала упамћена његова плодна сарадња са Свјатославом Рихтером, са којим је у клавирском дуу приредио и више европских турнеја.

Као уметник склон сталном интелектуалном преиспитивању сопствених погледа, Кочиш је још на почетку каријере исказивао индиферентност према похвалама које су упућиване на рачун његових техничких способности, бивајући све више уверен да своје квалитете не може исказати на подијуму, у мери у којој их може пројектовати као педагог. Свестан потребе за очувањем пијанистичке традиције којој припада, а такође и могућности улагања сопственог знања и искуства у њену надоградњу, Кочиш се још средином седамдесетих година посветио раду на Музичкој академији Франц Лист у Будимпешти.

Његова пијанистичка интересовања у највећој мери окренута су композиторима епохе романтизма, те ауторима с почетка двадесетог века, међу којима је посебан афинитет исказао за дела Беле Бартока (чија је тумачења целокупног клавирског опуса и студијски забележио), затим Клода Дебисија и Сергеја Рахмањинова. И сам окренут компоновању, као једној од својих страсти, Кочиш се посебно истакао као извођач савремене музике, а посебан одјек доживела су премијерна извођења њему посвећених дела Ђерђа Лигетија.

Као студијски музичар, Кочиш је на почетку каријере снимао за дискографску кућу Денон, као и за домаћег издавача Хунгаротон, да би потом остварио сарадњу са Филипсом за који је снимио већи број албума. Овај издавач уврстио га је 1998. године у своју познату едицију Највећи пијанисти двадесетог века.

Интернационални успеси Золтана Кочиша, побуђивали су подозрење комунистичких власти у Мађарској, што је допринело да се посматра као фигура која искаче из тадашњиих оквира социјалистичког културног концепта. Налазећи се, ипак, на релативно повлашћеној позицији међународно афирмисаног уметника, Кочиш је различитим гестовима повремено иступао у безопасне конфронтације са режимом, а које су увек бивале превасходно побуђене његовом жељом за унапређењем културне и уметничке климе у земљи. На линији ових интенција, почетком осамдесетих година, заједно са диригентом Иваном Фишером, Кочиш је основао Будимпештански фестивалски оркестар, што је у то време представљало вид стварања конкуренције државним институцијама. На личном плану, оркестар је дао подстицај самом Кочишу који је уз њега, најпре диригујући као солиста за клавиром, а потом и за пултом, развио и овај вид своје уметничке делатности.

На снимку његовог тумачења Четвртог клавирског концерта у Ге-дуру Сергеја Рахмањинова који ће бити представљен у емисији, Кочиш приказује суверено владање комплексном клавирском фактуром концерта, којој приступа неизостављајући ништа из арсенала својих пијанистичких средстава међу којима су лако препознатљиви хладан, објективистички тон и жива агогика обликована израженим ритмичким нервом.

Аутор емисије: Стефан Цветковић