Ђовани Пјерлуиђи да Палестрина: Миса Папе Марчела

Миса Папе Марчела посвећена Марчелу II, једном од римских понтифа који су најкраће владали у историји Ватикана - само три недеље, од 9. априла до 1. маја 1555. године - вероватно је једна од најпознатијих полифоних композиција у историји музике. Бројне су легенде и приче везане за ову Мису, а како то каже италијански музиколог Марко дела Шуке, чак и данас се аутоматско преклапање Палестрине и реформистичког духа Тридентског концила негује као неизбежни топос музичке историографије. Сами подаци о настанку ове мисе, као и о њеним реалним везама са начелима контрареформације су изузетно малобројни, а већина прича о томе како је ова миса спасила полифонију су плод потоњих генерација музичара, блиских језуитском реду, који се залагао за што хомофонији звук црквене музике. Идеја да је Тридентски концил хтео да „укине" полифонију су неосноване, јер се зна да су једине одлуке овог сабора везане за музику, које датирају из 1562. године изузетно штуре, општег типа и тичу се пре свега изостављања ласцивних и нечистих елемената из литургијског певања и оргуљашких композиција. У ширем историјском контексту, треба приметити да је у исто време када је Палестрина писао своја контрапунктска полифона дела постојала и школа коју је подржавао вођа контрареформатора, кардинал Карло Боромео, на челу са композитором Винченцом Руфом, који су се придржавали стриктно хомофоног писања у складу са догматском интепреретацијом тридентских начела. Парадоксално гледано, овај језуитски маниризам, доминантан у другој половини XVI века, утрће пут ка формама „музичких афеката" типичних за барокну, секуларизовану музику у коју ће се протестантска музичка естетика лако уклопити.

У овој слободној миси, дакле без задатог кантус фирмуса или другог, пародијског полифоног узора, Палестрина са великом вештином комбинује хомофоне елементе са имитационом полифонијом. Хомофони сегменти се пре свега налазе у ставовима Глорија и Кредо, где је на снази дужи и компликованији текст, али у осталим ставовима Палестрина примењује изузетно суптилан контрапунктски рад који проширује и начелима спацијализације и колористичког допуњавања гласова. Треба напоменути да хомофони начин писања није прирођен Палестрининој естетици и да композитор овакав слог користи у изузетно малом броју композиција.

По речима Марка дела Шуке, вероватно је дуална димензија, и апстрактна и физичка, учинила Мису Папе Марчела једном од Палестрининих непобитних ремек-дела. Нова димензија физичке спацијализације, која се обраћа звучном потенцијалу простора и покретима карактеристичним за ефекат еха се спаја са традиционалном димензијом апстрактног простора и кретања, испуњеном осећајем грандиозности и мистерије, завршава Шука.

Данас се сматра да је Миса Папе Марчела написана око 1565. године, а објављена је у Палестрининој Другој књизи миса 1567. године у Риму која је била посвећена шпанском краљу Филипу II. Миса Папе Марчела се редовно изводила као свечана миса за устоличење новог папе - последњи пут је иyведена у Ватикану 1963. године на церемонији устоличења Папе Павла VI.

Уредница емисије Ксенија Стевановић.