Из рукописа – Приче Михајла Пантића

Михајло Пантић је до сада објавио више од тридесет књига студија, есеја, књижевних критика и антологија. Познат је, пре свега, по својим збиркама прича. Новобеоградске приче, Седмог дана кошаве, Ако је то љубав... сврстале су Пантића у наше најуспешније приповедаче. 

Вечерас, у две емисије, можете пратити приповетку Плаво је тамније од црног.

„Атину сам видела само ноћу. Са терасе поткровља Христосове зграде, где сам добила собу, град ми је личио на велику корњачу, заиста не знам зашто, напросто тако, личио је. Стигла сам једног априлског петка увече, последњим дневним летом, из авиона смо гледали како огромно медитеранско сунце запада за хоризонт, и слетели смо по мраку. У Београду су се вукли последњи остаци предуге, влажне зиме без снега једне од првих поратних година; дрвеће под мојим прозором још се мучило да пролиста, а у Атини је већ било рано лето. Запахнуо ме онај мирис који постоји само у Грчкој и ваљда више нигде на свету, то ми је увек било важно, и са местима, и са људима, и са становима у којима они живе, та разлика у мирисима.

Узела сам такси. Знам, климнуо је главом таксиста када сам му дала цедуљу са адресом, Dimocharous street 60, Athens, то је у близини америчке амбасаде. Покренуо је машину, и после готово пуног сата вожње стигли смо пред зграду коју је, сазнаћу касније, пројектовао сам Христос. Мада је по занимању био архитекта, махом се бавио другим предузећима. Позвонила сам на интерфон, врата су зазујала, ушла сам у мали хол вукући кофер и успела се лифтом на четврти спрат, на којем је постојао сам један стан. На вратима је писало: Христос Папуцакис. То је значи то. Притиснула сам звонце, из стана су допирали гласови. Отворила ми је средовечна жена, можда коју годину старија од мене, ја сам имала четрдесет четири, а изгледала као да имам тридесет и три, два брака за собом и, коначно, ваљда једну дугу, стабилну везу, још ћу о томе..."

Одломак из приповетке Плаво је тамније од црног.

Уреднице циклуса Радмила Глигић и Оливера Нушић.