Хроника Трећег програма

Највећа регионална филмска смотра, осамнаести Сарајево Филм Фестивал одржан је од 6. до 14. јула 2012. У оквиру више програмских селекција приказано је 210 играних, документарних и краткометражних филмова из 57 земаља света. У овом тексту Дејан Петровић пише о филмовима Андреја Паунова Дечак који је био краљ, Улриха Зајдла Рај: љубав, Николе Страшека Чедо и Мирослава Момчиловића Смрт човека на Балкану.

Дечак који је био краљ је документарно остварење Андреја Паунова о животу бугарског престолонаследника и председника Симеона Саксокобурготског, који је са свега седам година доспео на престо. Ова историјска личност, позната и као цар Симеон Други Бугарски, остаће упамћена као једини владар који је, након што је изгубио престо после Другог светског рата, успео да се више од пола века касније врати на чело државе и то путем демократских избора.

Филмом Рај: љубав о судару различитих култура и њихових несрећних припадника аустријски редитељ Улрих Зајдл настоји да помери границе могућег. Прича прати групу старијих Аустријанки које одлазе на одмор, својеврсни „секс туризам", у дубоку унутрашњост Африке, а оно што ће се тамо дешавати постаје права тема овог филма.

Потресну и узбудљиву животну причу симпатичног загребачког маргиналца Чедомира Шарабе Чеда, талентовани редитељ Никола Страшек уобличио је у један од емотивно најснажнијих филмова овогодишњег Сарајево Филм Фестивала. Од више стотина сати документарног материјала искомпонована је дирљива приповест о бескућнику који је властитом вољом себе упропастио и тога је савршено свестан.

Пред сарајевском публиком премијерно је приказан и нови филм Мирослава Момчиловића Смрт човека на Балкану. Како коментарише Дејан Петровић, убедљиво портретишући неколико типова личности које обитавају у новобеоградском солитерском окружењу, које није успело да искорени жилаву традиционалну институцију комшилука, Момчиловић прави скицу за «грађанина покорног» с почетка 21. века.

*   *   *

Књига Ненада Грујичића Вијадукт, коју је прошле године објавила издавачка кућа Прометеј из Новог Сада, састоји се од три поеме - Вијадукт, Покривање куће и Жабар.

Како пише Андреа Беата Бицок, наративни аспект ове књиге евоцира некадашњу изградњу асфалтног пута од Приједора до рудника Томашица, чији је извођач било загребачко предузеће „Вијадукт"... Тај пут је стаза којом је у пасторалне пределе Приједора и Гомјенице закорачила дехуманизованост новог времена оличена у готово демонским ликовима машина и уређаја што нарушавају природну равнотежу околине и тамошњег социума.

Све три поеме повезане су са песниковим детињством које се, захваљујући снажном емотивном набоју стихова, доводи у однос са садашњим тренутком. Стога се Вијадукт може посматрати као сведочанство о свету у којем данас живимо, али и као сазнање о променама у старом свету, које су га начиниле таквим какав је сада. Сходно томе се као најсигурнији начин очувања вредности пред стихијом брзине, промена и најразличитијих облика отуђености истиче реч, реч као утеха архетипског карактера од које почиње искуство света и све друго у њему, што је на неки начин и основна идеја Грујичићеве књиге.

Уредница емисије Тања Мијовић.