Јовица Аћин: Гроб Жана Женеа

„.... Идући ка југу, постепено сам губио све што сам имао. Кад сам ушао у Лараш, од мог ионако невеликог иметка баш ништа није остало, а и одећа ми се брзо претворила у прње. Личио сам највише на себе. Био сам оно што је одувек требало да будем. Скитница, бескућник. И бићу то до краја, у најмању руку док ме једном не склептају и као непожељног избаце из земље.

Ово није моја земља, али ниједна земља није моја. Уосталом, ни ја нисам ничији, барем сам престао да ма чему или ма коме припадам откако сам пре двадесет и нешто дана кренуо на своје бескрајно путовање за које сам се надао да ће ме одвести тамо где никад нисам био, тамо где је тачка после које нема баш никаквог повратка..."

*   *   *

„... Осим што сам, због својих студија, једне године провео месец дана у Лондону и Кејмбриџу, усавршавао сам и три летња месеца француски језик на Француској алијанси. Пре него што ћу се настанити у павиљону Авицена у париском Студентском граду, боравио сам неколико дана у јефтином хотелчићу. Био је то Џеков хотел. Стицајем околности добио сам собу у којој је до своје смрти живео Жан Жене. Пашће и умрети на хотелском степеништу којим сам се и ја успињао и силазио. Нисам тада имао појма ко је Жан Жене. А потом сам почео да читам његове књиге, првенствено романе. Богородица од Цвећа. Керел из Бреста. Чудо руже...

Читање ми није текло глатко, јер било је мноштво израза из подземног језика париског и марсејског, речи са улице, из затвора, поправног дома, војничких из Легије странаца, морнарских, из хомосексуалних кругова, али како је моје читање одмицало, све ме је више Жене опсењивао.

Још кад сам сазнао да је боравио и у београдском затвору, а пре тога да су га људи из Пожеге прихватили као свога, па да је у Пожеги научио и неке српске песме које ће знати да отпева до самог свог краја, потпуно сам одлепио. Добио сам његову фотографију и држим је урамљену на зиду, па ми је свакад пред очима. Одједном, сада, у Ларашу, на овећој заравни понад залива, преда мном је стојао Жан Жене. Видевши да га гледам забезекнуто, пришао ми је смешкајући се. Подигао је штитник капе, откривајући чело, горе светлије боје, а доњи део као бакар опаљен сунцем. Као да је знао да треба да ме ослови на француском. Махинално сам подигао свој фотографски телефон и усликао га. Био сам хипнотисан. Једва сам промрмљао Жан Жене. Слађана је била неколико метара удаљена од мене. Гледала је у океан и несумњиво, без обзира што је до пре десетак минута махнито пливала по њему, поново чезнула да се суноврати у њега. Ако постоји таква болест, онда бих могао да кажем да је Слађана патила од океанског лудила..."

Уреднице: Радмила Глигић и Оливера Нушић.