Р. Константиновић: Форма и напетост

"...Џон Бејли каже да је песникова трагедија, данас, што је постао самосвестан. Језиком изванредне способности за анализу али стилски помало таман, и конфузан, Бејли хоће да нам каже  овим да песник, када пише, истовремено и зна да то чини, на неки начин он затиче себе у томе послу. Песник, вели Бејли, није моћан, и његова самосвест је отуда: он осећа да не утиче на свет, па чак и да стварно не кореспондира са светом. Он себе види утолико више што је немоћнији, Ми бисмо, са своје стране, на маргини ове Бејлијеве реченице, могли, сасвим читким рукописом, да допишемо: да, значи, самосвест јесте свест о немоћи, или пројекција њена; када смо моћни, ми не видимо себе, онако како у акцији, док се наша воља испољава, ми не можемо да будемо аналитичари те акције. Грци су, у трагедији, видели човечанство подељено на хор, који коментарише подвиге, истине и заблуде јунака, и на ове јунаке: никада јунаци нису хористи, нити су хористи јунаци, али зато што између акције и њене анализе нема сагласја.

Тако, песникова критичност, његов експериментализам а, надасве, његов формализам данашњи јесу од ове самосвесности. Откуда тај формализам, међутим, ако је самосвест песника пројекција његове немоћи? самосвесност је, увек,  ствар издвојености, али и сила која даље издваја. Ако сам непитан, ја нисам само, непосредно и буквално, оспорен. Ја сам и аутономан. не утичући на стварност, и не уклапајући се, чак, у њу, ја сам изван ње; служим једној посебној стварности, која не кореспондира са другом стварношћу, нити репродукује њене законе, и која је, са специфичним својим законима, јадна аутономна стварност..."

Уреднице циклуса: Радмила Глигић и Оливера Нушић