Јовица Аћин: Јеванђеље по магарцу (2. део)

„Не верујем у случајности и невероватне ствари ми се никад не догађају, па сам био запрепашћен кад сам у агенцији, на тргу Рсиф, где су се окупили излетници, установио да је водич моје групе - Туца. Нисам га препознао. Пустио је браду у коју му је лице зарасло, огрнут галабијом, с плавом чалмом чија тканина се вероватно боји индигом. Крајевима чалме, који су му лепршали по раменима и око врата, могао је да покрије лице као да се штити од ветра и песка. Ословио ме је именом. „Не сећаш се!" Зурио сам у њега. „Твој инструктор", подсетио ме је. Не знам да ли је и у очима других био као у мојим, јер никако нисам успевао да његову појаву видим друкчије него као да је у питању рођени припадник неког од сахарских племена. Као да је, рецимо, Бедуин или Туарег коме је пустиња блиска као мени обала Дунава. Мора да је имао и дуги криви нож скривен за појасом, а недалеко га је, фркћући, чекао и арапски вранац најплеменитије расе. У трену док сам га препознавао, упркос припеци која је већ пре поднева хватала маха, хладна језа ми је промравињала низ кичму. Био сам опчињен, не мање него козом и овцом на врху куће, чак више, преображајем свог инструктора, а опет, знајући његову сексуалну опредељеност, његов изглед ми се некако чинио као најприроднији могућан. Могао бих рећи да је он заиста пронашао себе. Селам алејкум, промрмљао сам спонтано. Алејкум селам, одвратио је он разговетно, готово громко, уз смешак. Пошто смо се загрлили, у првом трену не баш без снебивања с моје стране, ускликнуо је да сам му пре неки дан пао на памет. Тек онако, ничим изазвано. Као да сам му недостајао, рече. Недостајали су му разговори са мном, наше партије. И сад је уверен да је до нашег сусрета усред старе престонице Марока морала довести нека гвоздена унутрашња логика и да у томе мора бити да је умешан божански прст, па то да је ономад ненадано помислио на мене несумњиво био знак који је најављивао ово мало чудо.

Таландар је несумњиво био ваљани водич. Кад смо аутобусом прошли кроз изузетно уређени Ирфан и кедрову шуму, пошто је у тој околини велики број берберских насеља, веома упућено је говорио о берберској уметности у керамици и сликању, која за разлику од арапске допушта приказивање људских фигура. Док смо око поднева, усамивши се, бирајући сеновите стазе, шетали по првом обронку Атласа, испричао ми је шта му се догађало. Из Сиднеја је отишао у Јерусалим. Тамо је примио ислам и преселио се у Хеброн где је довољно научио арапски језик. Пре две године је од палестинског пријатеља, с којим иначе сад живи у Фесу, у медини, најпространијој и најнепојамнијој од свих медина у читавом исламском свету, где му тај пријатељ ради, рече, у једној од чувених бојадисарница коже, сазнао да у некој џамији, неколико стотина километара од Средњег Атласа где смо се налазили, негде код Загоре, одакле се, пут југа, помаља Антиатлас, већ на домаку пустињи, постоји њачући инђил о Иси. Нагласио је речи, а ја сам га погледао пренеражено као некад кад је кренуо да ми изјављује љубав. Ако ћеш баш српски, наставио је, то је јеванђеље по магарцу. Исусово житије и учење приписано магарцу, или белој магарици. Према том јеванђељу, рекао је, као што је на магарцу ујахао у Јерусалим, Иса, жив и опипљив, улази у свако место на свету, редовно једног од пролећних недељних дана...."

Уреднице: Радмила Глигић и Оливера Нушић.