Лукијан из Самосате: Зевс у истражном поступку

Дела Лукијана из Самосате, грчког ретора, сатиричара и, данас би се рекло, професионалног писца, остављају дубок утисак својим заједљивим и малициозним духом. Садрже софистицирану и понекад горку критику књижевности, филозофије и уопште интелектуалног живота раздобља које је још од Гибона познато као Златни век римске империје. Лукијанова оштрина, беше, међутим, деструктивна; он није био у стању да предложи друге вредности на место оних које је сматрао пресахлим. Једино што је са позиција свог понекад стерилног песимизма видео као вредност била је класична грчка књижевност.

Лукијан је био омиљена лектира Раблеа, Свифта, Сирана де Бержерака и Волтера. О његовом животу сазнајемо само оно што казује у својим делима, сви датуми којима располажемо спадају у домен вероватног.

Лукијан је рођен  120. године у Самосати (данашњи Самсат у Турској), тада делу римске Сирије. Напустивши породични занат скулптора и матерњи арамејски језик, који је заменио грчким, започео је луталачку каријеру као јавни говорник, предавач и заступник на суду. У пријатељским везама са истакнутим римским сенаторима једно време је провео и у државној управи. Највише се задржао у Атини где настаје највећи број његових дела. Умире нешто после 180. године. У средњовековним рукописима, који су нам сачували његова дела, налази се корпус од осамдесетак наслова, публикованих у више модерних издања.

Маргерит  Јурсенар у једном свом есеју наводи Флоберов цитат: Пошто богова више није било а Христа још није било, постоји између Цицерона и Марка Аурелија један јединствени тренутак када је само човек постојао. Човек, уз то филозоф, премда проводи свој живот у стању релативне друштвене сигурности, ипак налази за сходно да поставља ситничава питања некада најмоћнијем божанству опустелог грчког Пантеона.

Дијалог који ћемо емитовати на нашем програму, у спикерској интерпретацији Ковиљке Панић и Марице Милчановић, пример је стандардног Лукијановог књижевног поступка. (Превод Дејана Ацовића са грчког рађен је према Диндорфовом издању: Luciani Samosatensis Opera, Лајпциг, 1858)

Уреднице: Радмила Глигић и Оливера Нушић