Грамофонија – џез музика у Југославији 80-их година 20. века

Приликом сусрета са пратећим текстовима са домаћих џез плоча из осамдесетих година прошлог века, данашњем слушаоцу може бити необично инсистирање тадашњих критичара и приређивача на идеји префињености. Такав је случај и са албумом Из прошлости ове двојице данас готово заборављених музичара. Када се плоча заврти, са првим тоновима се уочава у савременом југословенском џезу, готово непозната преданост музичкој материји, њеном специфичном „духу", као и одређена бескомпромисна дрскост. Ове одлике се најчешће препознају са винила који нам долазе из страних продукција, те, имајући у виду огромну савремену временску и просторну дистанцу између домаћег и интернационалног мејнстрим џеза, делују сасвим неочекивано. Може се рећи да је заправо та концептуална «префињеност» уједно и линија разграничења између нечега што припада уметничким провинцијализмима и идеала џеза у самоуправном социјализму, а уз помоћ које су уметници желели да изборе место у елити светске продукције. Важно је истаћи овај моменат префињености у уметности импровизације, будући да он, као историјска и естетска категорија, повезује, данас, маргину наше џез сцене са њеном актуелношћу, као и са неким светлим тачкама из прошлости. Дичићев приступ, тако, одликује повратак основама, актуелан средином осамдесетих, али и значајно ослобођен шаблона и стереотипа. Он не презасићује тонски садржај дисонанцама, а будући гитариста, често нагиње блуз фразеологији, истичући њену ироничну оштрицу. Хармонско мишљење Дичића би се могло описати као умерено и промишљено, што се уочава у избегавању паралелизама и повременим залажењима у дијатонска и модална поља. Наслеђе хард бапа се уочава у повременим квартним наслојавањима, која не прелазе у манир, већ често имају структурну улогу. Мавринове бас линије остају у сенци Дичићеве гитаре, али управо на том плану остварују свој пуни смисао, допуњујући гитарски парт фактуром пијанистичке раскоши.

У продукцијском смислу се такође може уочити извесна префињеност, нарочито у погледу продукције звука гитаре. Ширење палете трептаја жица преко целе звучне слике је био захтеван задатак у коме се огледа допринос Марија Маврина као сниматеља. Задржана је такозвана „тачка" тона оба инструмента, чиме је избегнуто прекривање завесом реверберације, будући да се већина звучних догађаја концентрише у нижем средњем регистру. Посебно успелим се чини решење отварања простора амплификацијом широког спектра аликвота које производе гитарска појачала.

Аутор емисије: Милан Милојковић