Михаил Епштајн: Персоналистички аргумент постојања Бога

Да напише овај рад Епштајн је, како нас обавештава, био подстакнут читањем књиге познатог етолога, еволуционог биолога и популаризатора науке Ричарда Докинза Бог као илузија (2006). Књига је проглашена за најдоследнији и најнепомирљивији манифест „новог атеизма" утемељеног на научном погледу на свет. „Искуство милитантног атеизма, рушилачког по цивилизацију", пише Епштајн, „почело је да се заборавља и, ево - наука је поново кренула у напад на религију, не на неку конкретну конфесију, већ на суштину религије као такве."

Епштајн наглашава да „једна од особености новог атеизма јесте и његова нетрпељивост не само према религиозном фундаментализму, већ и према религиозном либерализму, па чак и агностицизму, који на питање о Божјем постојању радије одговара кратко 'не знам' него одлучним 'не'. Такве компромисне варијанте су неприхватљиве за Докинза на исти начин као у своје време за Лењина... Религија је, по Докинзу, не само неспојива с науком но и с моралношћу. Она није само велика лаж, већ и велико зло и свако ко макар издалека допушта истинитост религиозних веровања, служи учвршћивању социјалног зла, неједнакости, суровости, милитаризма итд."

Ипак, Епштајн не жели да се упушта у питање о томе да ли је религија човечанству донела више добра или зла. Њега интересује „главни Докинзов постулат: религија је лаж." Стога он, поред критике Докинзових схватања, излаже и свој, „персоналистички аргумент" у прилог постојања Бога. Заправо, између осталог, пита се „који је... основ општости свих субјеката, свих људи..." Јер, ако постоји „неко гранично 'шта' у свету објеката, ма како га називали (поље, вакуум, енергија), онда би требало да постоји и неко гранично 'ко' у свету субјеката. Ако научници траже неки Надобјект (елементарне честице, суперструне итд.), који треба да се налази у основи целокупног разноликог света објеката и који би објаснио њихова својства и понашање, исто тако је законито тражити и неки Надсубјект који би се налазио у основи наше способности да будемо субјекти. Разуме се да основ наше субјективности не може а да сам не буде субјект..."

У суштини, како образлаже, овај аргумент је „исто толико стар као и монотеизам и корени се у библијској представи о Творцу. Када је Мојсије упитао Бога какво му је име које може да саопшти народу, Бог је најпре рекао 'Ја сам онај који јесам', а затим је скратио то име до 'ја јесам' и најзад је назвао себе 'Господ' (јеврејски: Јах-ве - име које се изговара на исти начин као и израз 'ја јесам'). Другим речима, властито (а не заједничко) име Бога је: 'Ја сам Који Јесам', то јест биће које само себе дефинише у првом лицу; Ја, који говори о себи Ја. Заједничко име 'Бог', које означава неко биће у трећем лицу, ствара погрешну представу о томе да Бог јесте - Он. (...) У суштини, чак није сасвим ни тачно доказивати да Бог јесте, и атеизам је на свој начин овде у праву тврдећи да Бог није. Он, у ствари, и није већ јесам, не као Он, већ као Ја. Такав је персоналистички доказ истине, тачније, јесмине Божјег постојања."

Уредник циклуса: Ђура Војновић