Грамофонија

На албуму Нона Боре Роковића најпре се уочава да је музичка продукција РТБ-а, нарочито на пољу џеза, крајем седамдесетих и почетком осамдесетих ухватила корак са светом, како у техничком тако и у технолошком смислу. О томе сведочи ширина тембралне палете заступљене у Роковићевим делима, која обухвата акустични и електрични клавир, бас гитару, биг бенд и камерни гудачки ансамбл, што није била ретка појава на европској џез сцени тога времена. Ови инструменти су веома креативно употребљавани, те начин и интензитет са којим суделују већ открива изглед музичке структуре Роковићевих остварења. Не може се рећи да су оркестрациона решења на овом албуму инспирисана традиционалним поступцима, нарочито када је реч о гудачком ансамблу који готово да наликује пратњи каквих Хемонд оргуља. С друге стране, посматрајући макроплан композиција у којима су гудачи заступљени, може се уочити да управо оваквим јављањем они чине контра-тежу веома «размахнутом» биг бенду. На сличан начин контрастирају и солисти на овом албуму. Фуриозним и ефектним солима Миливоја Марковића и Стјепка Гута, супротставља се Роковићев приступ клавиру, који током соло-наступа даје синтетизу идеја целе композиције, крећући се стазама Телонијуса Монка и Била Еванса.

Слушаоцу заинтересованом за историју електронских звукова свакако ће импоновати начин на који је пројектован тембр Роковићевог електричног клавира. Пијаниста је успео да идеју којом приступа акустичном клавиру, преведе на тада још прилично распрострањен језик електричног инструмента, што је резултирало сложеним вертикалама које није увек лако фреквенцијски дефинисати без девијација. Гудачки корпус је израђен по узору на сентименталне филмске партитуре богате баршунастим средње-високим фреквенцијама, што готово иронично контрастира јарком и продорном биг бенду нарочито у тути рифовима.

Аутор емисије Милан Милојковић