Фридрих Велики и флаута

Положај који је попречна флаута завредила као инструмет у животу и на двору Фридриха Великог био би незамислив без трансформације кроз коју је овај инструмет прошао на прелазу из 17. у 18. век. Захваљујући техничким иновацијама које су спровели чланови француске породице Отетер, флаута је постала поузданија и интонационо чистија. Попречна флаута је, поред тога, тада постала боља у екпресивним нијансама од блок-флауте, коју је убрзо заменила како у камерним ансамблима, тако и у оркестарским саставима. Иако су први значајнији композитори дела за попречну флауту махом били Французи, већ током прве половине 18. века она је постала омиљени инструмент музичара-аматера широм Европе, одлично погодујући галантном идиому који је био на врхунцу популарности. Фридрих Велики не само што је свирао попречну флауту, већ је и компоновао бројна дела за овај инструмент. Када је реч о оркестарским композицијама, попут концерата, Фридрих је обично само исписивао мелодијску линију, док су композитори у његовој служби попуњавали остале деонице.

Веома значајна личност за развој Фридрихове љубави према флаути био је Јохан Јоаким Кванц. Упознавши се већ 1728. године са Кванцом, Фридриху је пошло за руком да овог врсног композитора и флаутисту, који је у том тренутку службовао при дрезденском електорском двору, ангажује као личног учитеља флауте, због чега је Кванц у наредних 12 година два пута годишње долазио у Берлин. Коначно, када је Фридрих ступио на пруски трон 1740. године, понудио је Кванцу скоро три пута већу плату него што је овај композитор имао у Дрездену, како би уређивао приватне вечерње концерте на краљевском двору. У овом периоду Кванц је написао скоро 300 концерата и 250 соната за флауту, од којих су се скоро сви сматрали приватним власништвом краља и нису били објављивани за време његовог живота.

Поред тога што је био чувен као композитор и флаутиста, Кванц се истакао и као аутор најутицајнијег уџбеника за свирање попречне флауте у 18. веку, који је објавио 1752. године. У ствари, само се у првом делу уџбеника, у пет од осамнаест поглавља Кванц бави искључиво вештином флаутиста, док у друга два дела обрађује шира питања у вези са извођаштвом: у другом делу разматра однос солисте и пратећих инстумента, док у трећем говори о италијанском, француском и немачком стилу у музици, као и о изградњи доброг музичког укуса. У овом уџбенику Кванц је такође дискутовао о најновијим усавршавањима попречне флауте, укључујући и измене које је сам увео израђујући овај инструмент, како за своје потребе, тако и за потребе Фридриха Великог.

Аутор емисије: Срђан Атанасовски