Енглеска проза - Брус Четвин: На Црном брегу

Брус Четвин (1940-1989), један од најпознатијих путописаца 20. века, мало је познат код нас али је, захваљујући издавачкој кући „Магнет", стигао међу српске читаоце. До сада су у Србији објављене три Четвинове књиге У Патагонији (2006), Вицекраљ Уиде (2006) и Уц (2007), а ускоро ће се појавити и његова четврта књига На Црном брегу, у издању зрењанинске „Агоре".

Четвин, Велшанин по пореклу, потицао је из богате енглеске породице. Као историчар уметности по образовању, имао је прилично удобну позицију у чувеној аукцијској кући „Сотби". Његов посао је био да процењује вредност уметничких дела.

У једном тренутку направио је потпуни преокрет у животу, отиснувши се на путовање широм света, а искуства која је стицао на путу претварао је у чудесне романе и путописе. Оно што карактерише његова путовања, а самим тим и животност и изражени хуманизам његових књига, јесте то што је путовао попут номада и притом се сретао са људима. Са ранцем на леђима и минималним новчаним средствима, обишао је Јужну Америку којој је посветио књигу У Патагонији. Две године је провео у Чешкој и затим написао роман Уц, који говори о страсти према колекционарству. Искуство из Северне Африке преточио је у Вицекраља Уиде, књигу која отворено говори о трговини робљем. Четвин се овом темом бави без моралне осуде и без патетике, и у тој књизи се посебно види његов изражени хуманизам, као и идеја о јединству између свих људи.

Контроверзни путник се на својим путовањима бавио и новинарским радом, тако да је радио и интервјуе са познатим уметницима попут Андреа Малроа и Надежде Мандељштам. Један од његових блиских пријатеља био је Салман Ружди.

Своју прву књигу објавио је 1977. године, а до краја живота још пет. Три Четвинове књиге штампане су постхумно.

Брус Четвин је описиван као вечита луталица, оштрооки посматрач и бритки приповедач. После објављивања његових књига, дешавало се да се јаве Четвинови незадовољни саговорници, који су тврдили да аутор није адекватно пренео њихове речи. Четвин се бранио тако што је објашњавао да он не пише само пола истине, него истину и по, уносећи велику дозу фикције у аутентичне догађаје које је бележио.

(Из уводног коментара Алена Бешића)

Уреница циклуса Радмила Глигић.