Џон Стенли и енглеска оркестарска музика

Стенлијева инструментална дела, а понајвише концерти, сведоче о трансформацији енглеског музичког укуса од хендловског барокног манира до галантног стила, чији је главни представник у Енглеској био Јохан Кристијан Бах. Шест концерата за гудаче у седам деоница које је Стенли објавио 1742. године као опус 2 одликује утицај Корелија и Хендла. Ова дела су била веома популарна међу енглеским љубитељима музике, те су више пута поново штампана у различитим аранжманима.

Привучени великом популарношћу Георга Фридриха Хендла у Лондону, бројни немачки композитори, који су писали у италијанском стилу, потражили су своје место у енглеској престоници.

Међу њима био је и Карл Фридрих Абел, који је 1759. године напустио своје намештење на Дрезденском двору како би покренуо серију претплатних концерата у Лондону. Годину дана касније Абелу је одобрено да покрене сопствену издавачку кућу за музикалије, а 1764. године започео је блиску сарадњу са Јоханом Кристијаном Бахом и постао један од музичара у служби енглеске краљице Шарлоте. За разлику од Абелових симфонијских остварења која су била штампана и која су на нивоу извођачких захтева била прилагођена широј публици, виртуозна дела, која је Абел писао за извођење на својим претплатним концертима како би се приказала врхунска вештина музицирања појединих извођача, по правилу нису објављивана. У ову групу убрајају се и Абелови концерти за попречну флауту, у којима препознајемо утицај манхајмских композитора, а који су посебно занимљиви због колористичке употребе хроматике.

Аутор емисије: Срђан Атанасовски