Сретен Петровић: Хегел, Шелинг и Хајдегер о крају уметности
У седмичном циклусу ЕСТЕТИЧКА ПРЕИСПИТИВАЊА, Сретен Петровић, у студији под насловом "Хегел, Шелинг и Хајдегер о крају уметности", на нов начин проблематизује, у естетици и филозофији и данас још актуелан, теоријски став, који је Хегел први експлицитно формулисао „Уметност данас не може задовољити највише потребе духа", те „у погледу своје највише намене, уметност јесте и остаје за нас нешто што припада прошлости".
У овом циклусу аутор се не бави питањем „краја уметности" из угла Хегелове онтологије, већ га промишља као социо-историјску чињеницу. Тек се из тога угла показује тачном не само Хегелова теза, да у доба техничке цивилизације пред нашим очима уметност умире, већ се тиме оправдава сама полазна претпоставка Хегелове мисли, да његова филозофија није била ништа друго до „своје време мислима обухваћено". Шелинг, Хегелов опонент, али још увек идеалистички и романтички понесен, заговарао је идеју да је само уметност излаз из безнађа епохе у којој се назире тријумф Логоса.
Хајдегер, после Хегела и Шелинга, на парадоксалан начин, такође види кризу епохе а и уметности изазвану Техником. Спас за Биће он очекује, додуше, од уметности, али не традиционалне, која је на предмету, доживљају и лепоти заснована, већ авангардне, као форме која критички диспонирана према предмету и техници, и у радикалној је опозицији са својим временом. У томе и нека нада за излаз из безнађа Човека, а и самога Бића. Међутим, уметнички примери које Хајдегер узима, како би поткрепио своје гледиште о управо избавитељској мисији уметности, стилско-историјски припадају, нажалост, истом оном опсегу традиционалне, реалистичке и миметске уметности, коју је Хајдегер најпре и неопрезно теоријски денунцирао.
Текстове чита аутор, Сретен Петровић.
Уредник циклуса Радмила Глигић.
_169x300 "Zeleni i crni list")
.jpg "Божидар Зечевић: Реч урезана у сећање")
.jpg "Вилијам Фокнер: На самрти")
Коментари