Мајстори барока

Овај значајни аутор италијанске музике друге половине XVII века, рођен је највероватније у Милану око 1645. године, иако тачан датум није утврђен. Током живота био је цењен пре свега као виолиниста, али и певач и импресарио. Око 1668. године доселио се у Рим где је певао у ораторијумима и где се спријатељио са Алесандром Страделом. Заједно са њим почео је да посећује софистицирани интелектуални круг окупљен око прогнане шведске краљице Кристине у њеној палати у Трастевереу. Године 1673. Лонати је постао капелмајстор Кристининог оркестра, задобивши надимак «краљичин грбавац» због јасно израженог деформитета кичме који је имао. Због свог физичког изгледа тих година био је тражен као певач комичних улога у Театру Тординона. Ипак, 1677. године заједно са Страделом изненада напушта Рим под још неразјашњеним околностима, чиме се отвара простор да на римску сцену ступи млађа генерације композитора коју је предводио Арканђело Корели. У наредним годинама Лонати ради као импресарио и композитор при Театру дел Фалконе у Ђенови, у коме му се придрижује и Страдела. Међутим, после Страделиног убиства и истраге које је уследила, депортован је из овог града, те као «виртуозо» ступа у службу војводе од Мантове. Претпоставља се да је Лонати последње године провео у Милану, где је ступио и у контакт са бечким двором, јер је својих 12 виолинских соната објављених 1701. године и посветио хабсбуршком владару Леополду I. Претпоставља се да је умро у Милану између 1710. и 1715. године.

Лонати је био познат по томе да није објављивао своја дела, јер није хтео да их «оцењују они који не знају ни које је доба дана», како је то једном приликом изјавио у разговору са Франческом Маријом Верачинијем. Због тога данас постоји пуно проблема око атрибуције његових композиција. Верачини је тврдио да је Лонати био први велики виртуоз на виолини и да су његова дела служила као узор свим другим композиторима, који су чак представљали Лонатијеве ноте као своје, истовремено каљајући сећање на Лонатија. Данашњи музиколози истичу виртуозитет Лонатијевог музичког језика, употребу скордатуре, као и изузетно комплексно контрапунктско писмо у фугираним ставовима. Откривање Лонатијевог оперског опуса - који је изузетно богат - још увек чека на неке будуће истраживаче. 

Уредница емисије Ксенија Стевановић