Џон Стенли и енглеска оркестарска музика

Џон Стенли, композитор, виолиниста и оргуљаш. рођен је 17. јануара 1712. године у Лондону. Са само две године преживео је несрећу од које је остао слеп до краја живота, али је већ са седам година почео да узима часове музике. Иако у почетку без професионлних амбиција, Стенли је зачуђујуће брзо савладавао вештину свирања на инструментима са дрикама, тако да је већ са дванаест година изабран за оргуљаша у једној од англиканских цркви у Лондону. Као дведесетогодишњак Стенли је био запажен као виртоуз на оргуљама, те су многи композитори у Лондону, укључујући и Георга Фридриха Хендла, долазили да слушају његове наступе. Поред тога, Стенли и Хендл су били добри пријатељи, а утицај овог великог композитора може се уочити и у делима његовог млађег савременика. О Стенлијевом таленту сведочи и чињеница да је 1729. године постао најмлађи полазник који је завшио студије музике на Универзитету у Оксфоду. 

За развој концертантних и оркестаских жанрова у Енглеској у првој половини 18. века од пресудне важности била је рецепција италијанског познобарокног манира, оличеног у опусима аутора попут Георга Фридриха Хендла и Доменика Скарлатија, а значајан подстицај прихватању италијанског стила компоновања био је и боравак копозотора Франческа Ђеминијанија у Лондону. Чарлс Ејвисон, аутор чија се активност превасходно везује за северноенглески град Њукасл у ком је и рођен 1709. године, један је од првих енглеских композитора који су прихватили нови стил компоновања. Посебно је била утицајна Ејвисонова збирка „концерата у седам деоница" рађених према сонатама Доменика Скарлатија, објављена 1744. године. Поред тога што је био активан као композитор, Чарлс Ејвисон је био и музички писац и организатор серије концерата у Њукаслу. У свом Есеју о музичком изражавању из 1752. године, који се сматра првим значајним теоријским написом о музици на енгелском језику, Ејвисон говори афирмативно о афективном стилу италијанског барока, посебно истичући доприносе Франческа Ђеминијанија и Бенедета Марчела, и то на уштрб Хендловог опуса. У својим делима Ејвисон је углавном остао веран форми кончерта гроса, иако се у зрелом стваралаштву препознаје покушај да се одговори на растућу популарност новог инструменталног стила заступљеног у остварењима Хајдна и Јохана Кристијана Баха. Ејвисонову збирку концерата из 1758. године, објављену као опус 6, карактерише брига коју је композитор посветио означавању жељене динамике и артикулације, у складу са сопстевним учењем о афектима у музици.

Уредник емисије: Срђан Атанасовски