Хроника Трећег програма

Девети Београдски фестивал игре који се ове године одржава под слоганом «Круг се пише бесконачно», званично је отворен 31. марта у Сава центру наступом Националне плесне компаније из Мадрида. Садашњи уметнички директор ове компаније је Хозе Карлос Мартинез, који је као «звезда» Балета Париске опере већ наступао у Бограду и то на другом Фестивалу игре. У оквиру целовечерње представе изведена су три кореографске дела.

Прво је на програму било дело кореографа млађе генерације, Алехандра Серуда, Сувише близу на музику Филипа Гласа и Дастина Охалорена. Како пише Драгана Мартиновић, плесни комад Сувише близу заснован је на сценским ефектима које аутор креира посве зналачки, успевајући да пренесе сопствену импресију посматрачима захваљујући, пре свега, огромној кинетичкој енергији и инспирацији коју налази у кратким филмским кадровима, позоришним секвенцама и на различитим музичким фронтовима.

Другоизведено дело било је својеврсни перформанс У транзиту младе кореографкиње Анабел Лопез Очоа. За овај комад ауторка је нашла инспирацију у менталним и физичким стањима људи који се налазе на било којем јавном месту, чекајући да наставе свој пут. Играчи «плешу» судбине различитих људи који су упркос томе што су окружени другима, увек сами.

Као треће и последње, изведено је дело шведског кореографа Јохана Ингера Лудак који хода, оригинално креирано за Холандски плесни театар. Подстицај за креирање овог комада био је црно-бели снимак Равеловог Болера, у извођењу оркестра Филхармоније из Лос Анђелеса којим је дириговао Зубин Мехта. Посматрајући диригентову косу, поглед и покрете, кореограф је дошао на идеју да кроз плес изрази мисао да благослов долази од различитих начина лудила, пише Драгана Мартиновић.

Уредница емисије Тања Мијовић.