XX век – Станојло Рајичић

Као стипендиста тадашње Чехословачке владе, Рајичић (1910-2000) је студије музике завршио је на Државном конзерваторијуму у Прагу, где је попут осталих српских композитора наставио са даљим усавршавањем. За собом је оставио опсежан и жанровски разноврстан опус, у којем се између осталих налазе опера Симонида, телевизијске опере Карађорђе и Беле ноћи, моноопера Дневник једног лудака и неколико балета.

Обиман корпус симфонијске музике овог аутора чини шест симфонија, циклус од четири симфонијске поеме надахнуте српским народним епским песмама, Концертна увертира, Симфонијска свита и друга дела. Ипак, у сфери инструменталне музике средишње место заузимају Рајичићеви концерти; компоновао је три концерта за клавир и оркестар, три за виолину, два за кларинет и по један за виолончело и фагот. Са својих укупно десет концерата Рајичић је тако, уз Петра Стојановића, постао најистакнутији представник концертантног жанра у српској музици.

Рајичићева рана остварења одишу романтичарским сензибилитетом, премда, након сусрета са прашком авангардом и савременим композиционим принципима и техникама попут атоналности, атематизма и четврттонске музике, аутор почиње да примењује неке од ових поступака и у својим композицијама. Иако Рајичић није прихватио Хабин четврттонски принцип, његов прашки период представљао је деоницу композиторовог стваралачког пута у којој се највише удаљио од традиционалних стилова.

Композиторов повратак у Београд довео је до језичког и стилског „смирења", али се овај заокрет ка умеренијем музичком изразу у Рајичићевом случају одиграо и пре него што је у званичној културној политици дошло до захтева које су заступале поставке соцреализма. Тако се на примеру неких његових дела са почетка четрдесетих година примећује појава пријемчивијег  хармонског, мелодијског и ритмичког језика, те окретање ка националној тематици и мелодици. Гудачки квартет опус 10, настао само неколико година по завршетку Рајичићевих студија у Прагу, 1939. године.

Симфонија in G компонована је 1959. године, а настала је непосредно по композиторовом именовању за члана САНУ.