Фридрих Велики и опера

По отпочињању Седмогодишњег рата 1756. године, крвавог ратног сукоба Пруске са Саксонијом, Хабзуршком монархијом и Русијом, оперски живот у Берлину је обустављен, а опера распуштена. После поновног успостављања оперских сезона у Берлину сам Фридрих Велики никада више неће бити толико блиско инволвиран у продукције опера, а ансамбл никада неће поново окупити плејаду звучних европских имена. Карл Хајнрих Граун, Фридрихов главни оперски композитор умро је у току рата, 1759. године, а на његово место ступио је Јохан Фридрих Агрикола, ученик Јохана Себастијана Баха, чији је композиторски таленат, међутим, неретко и сам Фридрих Велики доводио у питање. Агриколу ће, коначно, 1775. године наследити Јохан Фридрих Рајнхарт, који ће уједно бити и последњи Фридрихов оперски капелмајстор. Међу најамбициознијим делима које је Јохан Фридрих Агрикола представио берлинској публици убраја се његова опера серија Ахилеј на Скиросу, писана на адаптацију Метастазијевог либрета и премијерно изведена 1765. године. Радња Метастазијевог либрета заснована је на једној варијанти тројанског мита, у коме Ахилејева мајка Тетида покушава да измени трагичну судбину свога сина сакривајући га на изоловано острво Скирос.

Јохан Адолф Хасе је од 1760. године био превасходно везан за Беч, те није могао да посећује пруски двор, али Фридрихова наклоност према делима овог композитора није јењавала. Током шездесетих година 18. века Хасе је поставио низ опера у форми интермеца и фести театрале, што му је омогућило да експериментише формом италијанске озбиљне опере, прихватајући одређене реформске тенденције присутне међу литератима и зналцима опере на бечком двору. На приватној оперској сцени у летњој палати Фридриха Великог у Сансусију 1775. године изведена је Хасеова феста театрале Партенопе, а сачуван је и прерађени рукопис Хасеовог 'трагичног интермеца' Пирам и Тизба. Ове Хасеове опере одликује смањени број ликова, једноставност радње, као и увођење балетских дивертисмана.

Иако је Фридрих Велики увек давао предност италијанској озбиљној опери, истакнута оперска дела која су током седамдесетих година 18. века утирала пут изградњи немачке националне опере нису у потпуности могла да заобиђу берлинске позорнице. Након што је Кохова трупа између 1771. и 1775. године поставила чак 36 комада са певањем у Позоришту у Беренштрасе, Дебелинова трупа почела је да поставља амбициознија музичка-сценско остварења на немачком језику, међу којима се издваја опера Алкеста Антона Швајцера, писана на либрето Кристофа Мартина Виланда. Виландова и Швајцерова Алкеста, премијерно изведена у Вајмару 1773. године, служила је током наредне деценије као модел за успостављање озбиљне опере на немачком језику. Виланд је своју верзију Алкесте усмерио ка породичној, сентименталној страни мита, а аријама је поверио сликање афеката, што је сматрао за највећи домет музичког уметничког израза. Идиом композитора Антона Швајцера представља амалгам стила италијанске опере серије с половине 18. века и немачког манира кога одликују комплексније хармоније и контрапункт, и као такав је у великој мери одударао од идиома већине других опера извођених у осмој деценији 18. века.

Аутор емисије Срђан Атанасовски.