Фридрих Велики и опера

У периоду између отварања нове оперске куће у Берлину 1742. године и почетка Седмогодишњег рата 1756. године, Краљевска опера била је једно од најзначајнијих средишта културног и друштвеног живота пруске престонице. Оперска сезона трајала је од новембра до марта, а извођења су приређивана два пута недељно, као и поводом посебних прилика. Једна опера је уобичајено извођена четири пута, а сваке сезоне премијерно су постављане по две нове продукције. Оперска публика је углавном била ограничена на дворјане, али су по Фридриховој наредби присуствовали и сви високи официри пруске војске, а улаз је био омогућен и пристојно одевеном грађанству. Фридрих Велики је лично учествовао у свим оперским продукцијама, бирао је либрето, надзирао израду костима и сценографије, а понекад је чак компоновао и поједине арије. Ансамбл опере могао се похвалити низом запажених извођача европског реномеа, попут примадоне Бенедете Емилије Молтени, кастрата Феличеа Салимбенија и балерине Барбаре Капанини 'Ла Барбарине', док је за дизајн сцене од 1751. до 1756. био задужен чувени Ђузепе Гали-Бибијена, те је берлинска опера заслужено важила за водећу у немачком говорном подручју и једна од најистакнутијих у Европи.

Карл Хајнрих Граун, ангажован као дворски оперски композитор, имао је прилику да током владавине Фридриха Великог постави преко 20 својих дела, а поред њих берлинска публика је током Грауновог живота чула једино још једну Хасеову и једну Агриколину оперу. Граунову вештину, али и његову концепцију оперске уметности, најречитије је описао музички писац Кристијан Готфрид Краузе у свом трактату О музичкој поезији из 1751. године, који је и посвећен композитору са којим се Краузе саветовао током израде текста. Краузе је посебно похвалио природност, елеганцију и уздржаност Грауновог стила, који је супротставио бомбастичној хамбрушкој опери пуној преувеличавања, која је доминирала немачким земљама средином прве половине 18. века.

У периоду од 1747. до 1752. године Граун је поставио чак десет либрета Леополда де Вилатија рађених на основу предложака из француске литературе. Избор предлошка вршио је Фридрих Велики, који је био одлично упознат са француском културом и књижевношћу, а водио је и преписку са париским интелектуалцима попут Волтера. Поред дела Лилијевог либретисте Филипа Киноа, у Фридриховом избору нашле су се чак четири класичне Корнејеве и Расинове трагедије. Иако је овакав заокрет био отворено анти-метастазијевски, берлински интелектуални кругови нису позитивно реаговали на њега. У критици је поготово био истакнут Лесинг, који је рекао да Вилатијевим либретима мањкају инвенција, ред и веродостојност, а чак је написао и једну сатиру на оперу серију у којој је отворено напао овог либретисту. Граунова опера Орфеј, премијерно изведена 1752. године поводом јубилеја краљице мајке Софије Доротеје, последња је у низу компонованих на Вилатијева либрета, а као предложак је послужио текст Мишела Дибулеа намењен Лилију. Приликом постављања опере Орфеј, годину дана након објављивања Краузеове похвале Граунове оперске вештине, свакако је посебно било живо поређење са хамбуршком традицијом, јер је на исти Дибулеов либрето написана и истоимена Телеманова опера, једно од најпопуларнијих остварења која су долазила из Хамбурга. Само десет година касније мит о Орфеју послужиће за стожерно дело Калцабиђија и Глука, такође усмерено ка коренитим реформама драматургије италијанске озбиљне опере. Фридрих Велики, међутим, није имао разумевања за ову радикализовану реформу опере серије, те Глукова дела до истека његове владавине нису постављана у Берлину.

Аутор емисије Срђан Атанасовски