Историјски снимци

Почетком педесетих година прошлог века Свјатослав Рихтер је био у центру пажње совјетске јавности. Као и бројни уметници његовог доба и Рихтер је неговао репутацију аполитичног, марљивог трудбеника који је посвећен само свом естеском објекту. Међутим, управо је такав однос према уметности привлачио пажњу представника власти, пошто је могао да се инструментализује различитим поводима. Тако је, поред осталих, и Рихтер своју каријеру градио у прећутној симбиози са политиком, која се манифестовала пружањем институционалне подршке славном пијанисти и у материјалном смислу не мање значајним додељеним одликовањима. Совјетски пијаниста је 1949. добио Стаљинову награду, највише признање тог времена, а 1955. године и титулу «Народног уметника СССР». Између ова два симболична геста, Рихтер је са Давидом Ојстрахом наступио и на Стаљиновој сахрани 1953. године, што је свакако, значајан политички чин. Сви ови догађаји су се одиграли у периоду у коме је популарност великог интерпретатора доживела експанзију, а његова пијанистичка пракса била обавијена величанственом ауром «савршеног извођења», прекривеног велом идеје о улози извођача само као преносиоца композиторових идеја.

У Клавирском концерту Камија Сен Санса, изведеног 1955. године, може се уочити битна разлика у односу на извођења са «запада» из тог периода, која се огледа у особеној уздржаности пред агогичким и емоционалним изазовима које партитура француског мајстора нуди. Ако је Рихтерова замисао била да само пренесе ауторове идеје, онда се може рећи да је у овом концерту диригент Кондрашин своју улогу свео на спровођење намера пијанисте. Оркестар током читавог дела не иступа даље од «тек» равноправног дијалога са солистом, углавном пружајући подршку из другог плана. Поред тога, може се издвојити и специфични третман маестозо сегмената у којима се развија препознатљива грандиозност звука совјетске школе педесетих година прошлог века.

Аутор емисије Милан Милојковић.