Сценска музика – Равел: Дафнис и Клое

Ово остварење настало је у сарадњи са познатим руским импресаријем Сергејем Дјагиљевим 1909. године, у веома значајном историјском тренутку за развој овог жанра, када он поново постаје једна од централних музичко-сценских врста кроз коју ће се тих година преламати најсмелија композиторска настојања, како аутора Модерне тако и тек наступајуће Авангарде. О бурном историјату настанка балета сведоче оштра сучељавања различитих концепција костимографа Леона Бакста, кореографа Михаила Фокина и самог Равела, који умало нису довели до отказивања читавог пројекта. Балет је, међутим, ипак завршен и постављен на сцену театра Шатле 8. Јуна 1912. године у Паризу, али са релативно млаким одзивом публике због којег је доживео још свега два извођења, пре него што је скинут са репертоара. Историографија ипак бележи веома позитивне оцене Стравинског који га је назвао "једним од најлепших продуката француске музике", док је Барнет Џејмс забележио да је "један од најимпресивнијих елемената балета управо Равелова музика која осликава изузетну раскошност и сугестивност оркестарског звука".

Сам Равел је балет Дафнис и Клое назвао "кореографском симфонијом", док је касније наглашавао да је структура музике заправо "изграђена симфонијски, тачно примерено тоналном плану и на темељу малог броја тема чији развој осигурава целовитост дела". Музика је расписана за велики оркестар и два хора, један на сцени, а други иза ње. Са трајањем од готово једног сата, Дафнис и Клое представља најобимније Равелово дело које је аутор уједно сматрао и једним од својих најуспелијих. Подстакнут каснијим изузетно добрим пријемом појединих сегмената дела, Равел је саставио две свите које су се временом афирмисале као популарни концертантни комади.

Аутор емисије Стефан Цветковић.