Бетовенове мецене

Гроф Фердинанд Ернст Габријел фон Валдштајн припадао је чешкој аристократској кући Валдшајнових чија моћ сеже још у 16. век, а која је кроз 17. и 18. век изнедрила низ угледних државника, војсковођа и црквених великодостојника у Хабзбуршкој монархији. Рођен 24. марта 1762. године као најмлађи од једанаесторо деце, Гроф Валдштајн је још као млад постао искушеник реда Тевтонских витезова, а 1788. године приступио је овом витешком реду при двору бонског електора Макса Франца. У Бону, у оквиру аристократског салона породице фон Бројнинг, Гроф Валдштајн је упознао Бетовена, поставши убрзо његов најватренији заштитиник. Када је гроф Валдштајн у марту 1791. године постављао „витешки балет" (Ritterballett) у сопственој продукцији, Бетовен је написао музику, али његово име није било објављено, тако да су музиколози тек у 20. веку утврдили да музика није потекла из пера самог грофа Валдштајна. Овај балет је заправо на сцену извео локалну аристократију, која је наступила у старим немачким витешким ношњама. Музика за балет састављена је из осам нумера - Марша, Немачке песме, Ловачке песме, Романсе, Ратничке песме, Здравице, Немачког плеса и Коде, при чему се da capo секција Немачке песме циклично понавља уметнута између наредних нумера.

Међу најзначајнијим заштитиницима Лудвига ван Бетовена непосредно по његовом доласку у Беч 1792. године свакако се убраја кнез Карл фон Лихновски, чији је салон постао једно од места на којима је Бетовен најчешће наступао и представљао своја дела бечкој аристократији. Године 1793. у палати Лихновског премијерно су изведена прва три Бетовенова клавирска трија, да би две године касније била објављена као композиторов пажљиво припреман први опус, посвећен кнезу Лихновском. Приликом премијерног извођења, Јозеф Хајдн, Бетовенов учитељ и још један штићених кнеза Лихновског, препоручивао је Бетовену да не објављује трио у це-молу јер га је сматрао за превише смелу композицију за бечку публику. Међутим, управо је овај трио, објављен као последњи у опусу 1, постао најпопуларнији.

Деценију старији од Бетовена, Лихновски је током осамдесетих година 18. века подржавао и Волфганга Амадеуса Моцарта, са којим је и делио чланство у масонској ложи, а код кога је и похађао часове музике. У пролеће 1789. године Лихновски је позвао Моцарта да му се придружи на његовом путу у Праг, Дрезден, Лајпциг и Берлин, што је композитор прихватио, вероватно у нади да ће ублажити своје финансијске тешкоће. Моцарт је велике наде полагао у сусрет са пруским краљем Фридрихом Вилхелмом, те је том приликом замолио аудијенцију на краљевском двору у Потсдаму. Међутим, краљ је Моцартову молбу упутио виолончелисти Жан-Пјеру Дипору, који је у то време био управник краљевске камерне музике. По свему судећи, Моцарт и Дипор се нису добро слагали, а Моцарт је, како би умилостивио Дипора, у Потсдаму написао девет варијација на менует из Дипорове Сонате за виолончело. Ипак, до аудијенције није дошло, а Моцарт ће касније покушати да допре до пруског краља, који је био и виолончелиста-аматер, компонујући такозване Пруске гудачке квартете у којима је управо деоница овог инструмента била посебно истакнута.

Аутор емисије Срђан Атанасовски