Велики интерпретатори – Пијаниста Алексис Вајсенберг

Алексис Вајсенберг рођен је у Софији 1929. године у музичкој породици, где је добио и прве поуке из клавира од познатог бугарског композитора Панча Владигерова. Вихор Другог светског рата који је Вајсенберга задесио у време његових првих јавних младалачких успеха, из основе ће променити његов живот. Једна од анегдота из тог тешког периода говори о томе да је, бежећи од немачких снага, млади Алексис са својом мајком ухваћен и одведен у концентрациони логор из кога се избавио добром вољом војника који је чувши његово свирање решио да му помогне у бекству, односно емигрирању у Истанбул...

Након годину дана које је провео у овом граду, Вајсенберг се сели у тадашњу Палестину где започиње студије клавира код Леа Кестенберга, а убрзо бележи и свој први јавни наступ са оркестром, изводећи Бетовенов Трећи клавирски концерт са Јерусалимским радио оркестром и Ленардом Бернстаином. Већ наредне године уследиће и његова прва велика турнеја по Јужној Африци, на којој се исказао као пијаниста изузетних способности, изводећи петнаест различитих реситалских програма и пет клавирских концерата. Након ових успеха, Алексис Вајсенберг одлучује да своје школовање и каријеру настави у Њујорку у који одлази 1946. године. Током студија клавира на Џулијард школи код Олге Самароф, Вајсенберг реализује и свој њујоршки деби са Филаделфијским оркестром и Џорџом Селом, тумачећи Трећи клавирски концерт Сергеја Рахмањинова. Успесима на концертном подијуму, Вајсенберг привлачи пажњу Артура Шнабела и Ванде Ландовске са којима ће потом успоставити професионалну сарадњу, а такође побуђује бројне симпатије и других истакнутих уметника тог времена, укључујући и Владимира Хоровица који му предлаже учешће на престижном Левентрит такмичењу. Освајањем прве награде на овом конкурсу, Вајсенбергу се широм отварају врата интернационалне каријере коју ће наредних година развијати како у Европи, тако и у Америци.

Ипак, период који је уследио након 1957. године - после његовог пресељења у Париз, обележило је делимично повлачење са концертног подијума праћено његовим пасионираним проучавањем музике и литературе. Повратнички наступ у Лондону 1962. године, у том погледу је био окарактерисан као његов «нови деби». После њега, критичар Тајмса је указао на изузетне способности овог недовољно ангажованог уметника бележећи да виртуозност представља његово главно оружје, додајући да Вајсенбергов светао и чист тон, као и транспарентност приказивања структуре дела које изводи, евоцирају уметност великог Валтера Гизекинга. Ипак, Вајсенбергова каријера поново ће оживети у пуном сјају на великим светским позорницама тек након 1966. године, када званично постаје француски држављанин. Исте године, Херберт фон Карајан га позива да наступа са Берлинском филхармонијом промовишићи га као "једног од највећих пијаниста данашњице". Већ следеће године Вајсенберг замењује Артура Бенедетија Микеланђелија изводећи Трећи клавирски концерт Сергеја Рахмањинова са Њујоршком филхармонијом. Захваљујући овим наступима, Вајсенберг поново доспева у епицентар интересовања стручне и најшире музичке јавности, док ће у деценијама које ће уследити развити богату концертну каријеру у Америци, Европи и Јапану делујући истовремено и као један од најактивнијих студијских музичара, замашног дискографског опуса.

Вајсенбергов репертоар је превасходно изграђен на остварењима романтичарских аутора - Роберта Шумана, Фредерика Шопена и Сергеја Рахмањинова, док је његово обраћање композиторима других епоха попут Јохана Себастијана Баха, Лудвига ван Бетовена, француских композитора с почетка двадесетог века и Игора Стравинског, донекле остало у другом плану. Током каријере, Вајсенберг се сусретао са различитим оценама његовог пијанизма. Готово сваки критичар је високо оцењивао његову технику, али не и његове интерпретативне концепте, за које је постојало мишљење да нису довољно осмишљени. Сам Вајсенберг је својим коментаром - да се он, као по природи агресивна и енергична особа не може другачије односити према инструменту којим жели да влада - пружио можда и најрационалнији одговор на поменуте критике, указујући да управо сугестивност и искреност његове интерпретације довољно говоре о квалитету његове уметности.

Каријеру студијског музичара започео је још 1950. године у Паризу за дискографску кућу Лумен, да би од средине шездесетих година прошлог века отпочео сарадњу са издавачима као што су И-Ем-Ај и Ер-Си-Еј. Од краја осамдесетих година постао је уметник дискографске куће Дојче грамофон. Најрепрезентативније снимке, Вајсенберг је објавио 2004. године за продукцију И-Ем-Ај у сопственом одабиру, а они обухватају концерте Брамса, Равела и Рахмањинова, Листову Сонату у ха-молу и Три сцене из Петрушке Игора Стравинског. Истакнуто место Алексиса Вајсенберга у историји пијанизма прошлог века, потврду је добило и у оквиру познате Филипсове едиције Највећи пијанисти двадесетог века, у којој је један албум посвећен и његовој пијанистичкој уметности.

Аутор емисије Стефан Цветковић.