Интерпретације – Харолд Блум: Шекспир и вредност личности

Личност и ерос у Шекспировим делима, према тумачењу Харолда Блума, пре свега су естетске вредности, којима се реални односи и имагинарне жеље разјашњавају на начин који превазилази нашу моћ сазнања. Наиме, замисли појединаца (њихове намере) и судбина у Шекспировим делима постављене су као супротности, и кроз ово супротстављање мишљење и језик нужно сами себе поништавају.

Управо се на овом представљању (реалних) односа и (имагинарних) жеља на самој граници наше моћи да их освестимо темељи универзална каноничност Шекспировог лика и дела. "Хамлетов нихилизам је заиста трансцендентан и превазилази оно што постоји код Фјодора Достојевског, или у Ничеовим слутњама. Оно за шта налазимо речи већ мора бити мртво у нашим срцима и стога Хамлет ретко говори без презира према самом акту говора. Само оно што не може бити речено завређује да се каже. Вероватно је Шекспир зато толико узнемиравао Витгенштајна. Доста зачуђујуће, Витгенштајн је упоредио Шекспира са сновима: све погрешно, апсурдно, склопљено, ствари нису такве, осим по закону који би припадао само Шекспиру или сновима. 'Он није истинит у односу на живот' - Витгенштајн је инсистирао, избегавајући истину да нам је Шекспир омогућио да видимо и мислимо оно што без њега не бисмо могли да видимо и мислимо. Хамлет емфатички није истинит у односу на живот, али Хамлет више него иједно друго фиктивно биће омогућава да мислимо оно што без њега не бисмо могли да мислимо".

Текст је објављен 1997. године у оквиру пројекта The Tanner Lectures on Human Values.

С енглеског превела Бојана Ковачевић.

Циклус приредила Ана Петковић.