Музика за чембало

Пракса писања транскрипција и аранжмана популарних музичких дела била је уобичајена током 18. века, те су неки од најплоднијих аутора, попут Франсоа Купрена и Жан-Филипа Рамоа често прерађивали своје композиције како би оне нашле пут до што шире слушалачке публике.

Овај поступак су применили и савремени француски чембалисти, Ерве Нике и Лик Босежур, који су на издању дискографске куће Аналекта, из 2006. године, снимили композиције

Жан-Мари Леклер се сматра оснивачем француске виолинске школе и првим интерпретатором који је могао да се такмичи са италијанским виртуозима. У својим делима Леклер је остварио симбиозу француског и италијанског стила, коју је најавио Франсоа Купрен.

Дела која ћете у емисији слушати објављена су 1728. године у Другој свесци Леклерових соната, а у оригиналном рукопису, ове композиције су биле намењене за извођење на виолини или попречној флаути, када је у питању водећа деоница и чембалу или виолончелу у пратњи.

У емисији ћемо представити и Свиту за инструменте са диркама у Де-дуру Шарла Дјепара. Овај композитор, виолиниста и чембалиста већи део живота провео је у Лондону, а његових Шест свита за чембало, које су биле објављене 1701. године у Амстердаму, послужиле су као узор Јохану Себастијану Баху приликом компоновања Енглеских свита. У оригиналној инструментацији, свите из ове Дјепарове збирке требало је да изводи или соло чембало или мали ансамбл који су чинили виолина, флаута, виола и лаута. У транскрипцији Никеа и Босежура, верзија за једно чембало је обогаћена пратећом деоницом, у којој се налази музички материјал преузет из континуа.

У емисији ћете још чути и Трећу сонату из опуса 91 Жозефа де Боамортјеа, оригинално компоновану за флауту и чембало.