Опере – Ђузепе Верди: Оберто

Рад на двочиној опери Оберто, гроф од Сан Бонифача Ђузепе Верди је започео 1836. године на либрето Антонија Пјаце и у том тренутку радни назив опере је био Рочестер. После неуспешних покушаја да заинтересују позоришта у Милану и Парми за ову оперу, Верди се вратио у родни Бусето где је наставио да компонује. Треба рећи да се писање оперског првенца у Вердијевом животу поистоветило са неким врло срећним и неким изразито тешким тренуцима, тако да је композитору била добродошла помоћ либретисте Темистокла Солере који је ревидирао предложак и омогућио да, промењеног имена, Оберто добије могућност извођења у миланској Скали. Опера је премијерно изведена 17. новембра 1839. године. Дело је било позитивно примљено и извођено је више пута у наредне три године што је дало простора Вердију да дода још неколико арија и нумера. Верди је због доброг пријема дела наставио свој ангажман при Скали, где ће доживети тријумф извођењем Набука 1842. године. Занимљиво је напоменути да је критичар тада престижног часописа Алгемајне Музикалише Цајтунг из Лајпцига, после премијере Оберта, закључио, упоређујући Вердија са Меркадантеом и Доницетијем, да ће их он све превазићи. Данас можемо рећи да је критичар био у потпуности праву. Сам Верди је, пак, 1889. године - када је Оберто поново постављен на 50-годишњицу премијере, био изненађен како публика може још увек да благонаклоно гледа на једну такву старомодну и досадну оперу. У Оберту наилазимо на неколико тема које ће чинити чести афективно-идејни хоризонт Вердијевих опера: дубоко емотивна веза између ћерке и оца који је најчешће породични патријарх, љубавник који издаје своју драгу ради друге жене и слепа одбрана части која води ка екцесима и најстрашнијим последицама.

Верди је имао 26 година када је написао Оберта и ово дело показује у назнакама карактеристике вердијанског оперског писма. Лирске арије личе на Белинијеве, осећа се јасан утицај Росинија, али оно у чему се показује особеност каснијег Вердија јесте необично енергична ритмичка прегнантност многих епизода. Такође, писање за ансамбле - посебно квартет из другог чина La vergogna указује на Вердијеву изузетну способност да сумира драмску акцију кроз музички флуидну структуру. Сам композитор је сматрао да је ово једно од његових најуспешнијих страница у читавој каријери.

У првом чину Рикардо, гроф од Салингвера припрема венчање са Куницом, сестром Ецелина да Романа. Рикардо је претходно завео Леонору, ћерку Оберта, грофа од Сан Бонифача и пораженог Ецелиновог непријатеља. Леонора и Оберто долазе у Басано где Леонора упознаје Куницу. Она јој поверава своју тешку судбину, а Куница, иако заљубљена у Рикарда, одлучује да јој помогне у одбрани њене части. У великом финалу првог чина, отац и ћерка се суочавају са Рикардом, а Оберто га изазива на двобој.

Други чин почиње тако што Куница одлучује да примора Рикарда да се понесе часно и врати Леонори. Оберто, пак, и даље захтева освету. После даљег сукоба, покушаја одлагања дуела, Оберто и Рикардо ипак одлазе на двобој. Рикардо побеђује, али опхрван кривицом јер је убио Оберта он одлази у добровољно изганство. Леонора, у очајању после очеве погибије, одлучује да се замонаши, док Куница остаје сама.

Уредница емисије Ксенија Стевановић.