Пјер Бурдије: Предавање о предавању

Велики француски социолог Пјер Бурдије одржао је 23. априла 1982. године инаугурално предавање на Collège de France, највишој француској академској институцији. Инаугурала предавања на Collègu, својеврсно (само)представљање будућих предавача, по правилу већ афирмисаних теоретичара, посебна су врста излагања која се, по обичају, штампају као засебне књижице. Бурдијеово Предавање о предавању (занимљиво је, узгред, поменути да је своје инаугурално предавање Ролан Барт насловио са Предавање, или Лекција) један је од тих малих-великих и надасве утицајних текстова.

Предавање о предавању пресек је Бурдијеовог рада и најважнијих његових мотива, на малом простору. У складу са самим насловом, у којем Бурдије прибегава рефлексивној структури - предавање је о самоме предавању, о појму предавања, а не о нечему другом - у овоме тексту он испитује позицију с које социолог говори, или би требало да говори. Наиме, ако је друштво предмет социологије, проблем је што предмет није одвојен од социолога, нити је социолог изван свога предмета, већ је у њему. Утолико је једно од кључних питања како социолог да обезбеди позицију објективности у односу на оно што проучава. Бурдијеов одговор је да социолог самоме себи мора да наметне одређене заштитне механизме који ће га бранити од њега самог, односно од пуке субјективности. Заштитни механизам у овом случају је рефлексија коју сугерише наслов, или, боље рећи, саморефлексија: било шта да постави као свој предмет - било да је реч о сегменту друштва, или о читавом друштву - социолог увек мора и сопствену позицију да узме за предмет.

Тек тако он легитимише сопствену позицију и брани се од приговора пристрасности или произвољности. Дакле, социолог с једне стране одржава дистанцу према предмету који проучава (ако му се исувише приближи неће видети ништа), али, истовремено, и дистанцу према себи самом, према сопственој позицији. Или, Бурдијеовим речима:

„Било да је реч о параболи или парадигми, предавање о предавању, дискурзивни акт којим дискурс мисли сам себе, према мом мишљењу требало би барем да нас подсети на једно од најтемељнијих својстава социологије: сви ставови које ова наука објављује могу и морају да се примене на субјект који ту науку ствара. И управо када не зна да уведе ту објективирајућу дистанцу, односно критику, социолог потврђује мишљење оних који у њему виде неку врсту инквизитора-мучитеља, спремног на све могуће делатности симболичке полиције. Социологији не можемо да приступимо све док не покидамо пријањања и срастања уобичајена за групе, док не напустимо веровања конститутивна за доживљај припадности и док се не одрекнемо сваког односа удруживања и везивања. Дакле, будући да је произашао из онога што називамо народом и будући да је постао такозваном елитом, социолог би могао да достигне јасноћу увида особену за сваки вид промене друштвеног оквира само уколико се одрекне како популистичке представе народа, која обмањује само сопствене ауторе, тако и елитистичке представе елита, подесно сковане тако да у исти мах обмане и оне који јесу елита и оне који то нису.”

Уредник циклуса Иван Миленковић.