Петар Пијановић: Корпус српске књижевности

Петар Пијановић је за Трећи програм из своје обимније студије о култури и културној идеологији у Србији почетом двадесетог века издвојио поглавља о прозаистима и песницима из овог периода. Будући да су друштвени миље и културне прилике у Србији служиле као подлога и књижевног живота тога доба, Пијановић посебну пажњу посвећује политичким идејама тадашњих списатеља.

Крајем 19. и почетком 20. века на овим просторима стварао је велики број литерата, из Србије али и дошљака из Аустроугарске, а промишљање јужнословенске идеје, односно српско-хрватског језика, било је заступљено међу српском интелигенцијом. Стога Пијановић посебну пажњу посвећује Александру Белићу, најугледнијем језичком стручњаку тога доба, и Јовану Скерлићу, највећем књижевном ауторитету све до 1914. године. У Белићевој студији Србија и јужнословенско питање, која је готово у целини посвећена афирмацији југословенства, може се наћи говор о корпусу специфично српске књижевности, уочава Пијановић. С друге стране, Скерлић нарочите наде полаже у млађе генерације, пишући о томе да се на обе стране јављају писци који нису ни Срби ни Хрвати, већ «Србо-Хрвати» који стреме идеалу највиших умова и најбољих људи оба народа - стварању једне српскохрватске књижевности.

Ради сагледавања односа књижевности и културе, Пијановић ће опширније разматрати стваралаштво Лазе Костића, Симе Матавуља, Стевана Сремца и Боре Станковића, као и Јована Дучића и Милана Ракића.

Напомињемо да је овај текст Петра Пијановића написан у оквиру пројекта Културолошки аспекти српске кнјижевности 20. века, а ауторова књига под насловом  Српски културни круг ускоро ће се појавити у издању Института за књижевност и уметност.

Емисију приредиле Радмила Глигић и Тања Мијовић.