Комуникација и конформизам – о психологији српске двописмености

Када је пре неких пет година уведен химерични Дан српског јединства, слободе и националне заставе као празник који би требало заједнички да се обележава у свим српским земљама (а у пракси је незванично уведен само у Србији и Републици Српској), један о кључних гестова којим је требало да се демонстрира поменуто „српско јединство“ било је усвајање (опет само у Србији и РС) фамозног Закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма. Овај закон, усвојен уз доста буке, сводио се не списак препоручених државних мера које се не могу имплементирати и ламент над затеченим стањем у српској писмености везано за које ништа не планира да се уради. Стога никога не треба да изненади да се данас – пет година касније – мало ко и сећа да је закон донет, а камо ли да се у непосредном српском културном окружењу могу приметити какве позитивне тенденције на плану језика и писмености. Ако неких позитивних помака и има, они су директна последица чињенице да су млађе генерације Срба начелно више заинтересоване за питања културног идентитета од старијих, али ту опет нема никаквих трагова било какве координисане државне политике.

Ситуација на терену се, међутим, осетно изменила – пре свега зато што је мучена српска писменост у међувремену претурила преко главе две велике технолошке револуције. Последњи значајан дашак ветра у леђа српској ћирилици дале су велике интернет платформе попут „Гугла“, „Фејсбука“, „Твитера“ и др. које су своје српске локализације аутоматски нудиле корисницима на српском језику и писму. У том тренутку, вреди напоменути, ћирилица је била друго по заступљености писмо на интернету – у највећој мери захваљујући великим напорима руске онлајн заједнице. У међувремену, међутим, дошло је до великих претумбавања садржаја на интернету који је постао кудикамо ауторитарнија средина него што је био, док су некада неприкосновене друштвене мреже и претраживаче у великој мери заменили велики језички модели (тзв. „четботови“), чије се језичка политика значајно разликује од претходника. Уз све то, на српску културну сцену ступила је генерација деце која користи дигиталне комуникације практично од тренутка кад је научила да пише.

Како се нови комуникациони трендови одражавају на српски језик и писменост, који фактори утичу на избор писма приликом коришћења модерних комуникационих платформи, шта одржава монопол латинице унутар српског дигиталног простора и шта се по тим питањима може урадити, питаћемо филолога и србисту Милоша Милићевића.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић