Политика и мелодрама – о естетизацији прошлости и невидљивости идеологије

Значај филмске уметности као примарног начина да се визуализује, а у складу са тим и концептуализује прошлост, не може се довољно нагласити. Иако је златно време холивудских моралних и историјских мононаратива иза нас, и даље је код највећег броја људи природна реакција када чују неку упечатљиву или потресну причу тврдња да би „о томе требало снимити филм“. Филмске и телевизијске екранизације историјских догађаја и личности, упркос свим модерним шумовима и какофонији, и даље имају моћ да се наметну као доминантна читања прошлости. Ово може да се тиче конкретних наратива као што су сценаристичке адаптације славних сцена или беседа из прошлости, или нешто толико ненаметљиво као што је светлосни филтер који се примењује на различите историјске епохе.

Ипак, ако говоримо о филмском приказивању прошлости, изузетно значајан, а помало потцењен аспект приповедачке естетике представља жанр мелодраме. Довољно је погледати најпопуларније и критички најхваљеније филмове који се баве приказивањем прошлости (попут Титаника, Енглеског пацијента, Прохујало с вихором, Др Живага, Амаркорд итд.), па чак и филмове који су настајали унутар неке епохе које бирамо као сведочанство о њој (рецимо Казабланка, Светлости велеграда, Мостови округа Медисон итд.), и можемо видети да овај често исмевани и ниподаштавани жанр представља управо једну врсту историјског филтера који раздваја прошлост каква јесте од прошлости какву желимо да памтимо.

Шта жанр мелодраме чини толико естетски и идеолошки потентним, како се мелодрама употребљава, а како злоупотребљава у политичке сврхе, да ли овај жанр служи да слика прошлост, или да обликује садашњост, и зашто му се упорно враћамо, објасниће нам сценариста и филмски уметник, професор сценарија и историје филма на Универзитету технологије Свинбурн у Мелбурну, Борис Трбић.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић