Једу ли роботи књиге, или о издаваштву и књижевности у време генеративне вештачке интелигенције

Алармантне вести из света вештачке интелигенције одавно представљају нашу свакодневицу – паничарење око роботске апокалипсе која нас увек чека „за шест месеци до годину дана“ бар донекле компензује традиционалним медијима губитке које су им ти исти роботи нанели нелојалном конкуренцијом на тржишту информација. У последње време, међутим, све чешће чујемо злокобне приче из овог циклуса које се тичу – издаваштва. Само за последњих недељу дана, „Волстрит џорнал“ је упозорио јавност да је вештачка интелигенција „бацила издаваштво у потпуни хаос“, као и да корпорације које тренирају моделе ВИ масовно откупљују ретке антикварне књиге које цепају и уништавају како би их машински унели у базе података својих четботова. Проблеми су, како се види, многоструки – са једне стране уметање великих језичких модела у процесе писања, превођења, уређивања, лекторисања и приређивања књига доводи у питање неке од темељних појмова традиционалне књижевне естетике као што су ауторство и генијалност, док физичко уништавање што дигиталне, што физичке штампане грађе (било намерно, било због немара) прети да целину писане заоставштине човечанства сведе на прожидрање, варење и регургитацију нечега што више личи на ону слуз у којој у филму „Матрикс“ држе онесвешћене и поробљене људе, него на културну кичму човечанства и темељ просвећености као такве.

Наравно, проблеми се не задржавају само на плану издаваштва као посредника између аутора и читалаца. Сами аутори са једне стране масовно користе техничка помагала да би своја дела „скоцкали“ тако да буду „оптимизована за масовну конзумацију“ (када их не користе да у потпуности смишљају и обликују садржај њихових дела), са друге стране грозничаво усвајају језичке праксе и маниризме чија је једина сврха да „докажу читаоцу да нису роботи“. Читаоци се, са друге стране, налазе у чисто естетском проблему – како да препознају „прави“ текст од „лажног“, како да генеративне садржаје естетски и аксиолошки вреднују, и како да се уопште поставе према феномену који на наше очи обесмишљава вишемиленијумску традицију писања, објављивања и читања, на којој се темељи цела глобална цивилизација.

Како издаваштво и књижарство реагују на нова технолошка решења, а како књижевност, да ли институција књиге пролази кроз превредновање у наше време, како нова дигитална реалност реагује на уметничке праксе, а како на садржај књижевних дела, и који су жанрови „преповани“ да преживе роботску апокалипсу, растумачиће нам књижевни преводилац и писац Иван Јовановић Најтфлајер.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић